By Vahid Razavi

Najpoznatija od svih žrtava CSC-ovih eksteritorijalnih otmica jeste nevini čovek imenom Khaled El-Masri. Rođen u Kuvajtu od roditelja Libanaca, El-Masri je odrastao u Libanu a onda migrirao u Nemačku za vreme građanskog rata u Libanu. Oženio se Nemicom, dobio nemačko državljanstvo, razveo se i ponovo oženio. El-Masri se nastanio u Ulmu, u južnoj Nemačkoj, gde je radio kao prodavac automobila i podizao petoro dece sa svojom drugom ženom. Krajem 2003. godine donosi (sudbonosnu) odluku da ode na kratak odmor u Skoplje, u Makedoniju. Dok je putovao tamo autobusom, bio je zadržan od strane makedonskih pograničnih vlasti na novogodišnje veče 2003. godine, zbog toga što je njegovo ime na nesreću vrlo slično imenu Khaled Al-Masri, navodno teroristi Alkaide, koji je takođe živeo u Nemačkoj. Takođe su pogrešno smatrali da je njegov pasoš bio lažan. Makedonski bezbednjaci oteli su El-Masrija, koji u tom trenutku ima 42 godine, ispitivali ga u hotelskoj sobi preko tri nedelje, kontaktirajući pri tom sa lokalnom ispostavom CIA-e. Tada počinje El-Masrijeva prava noćna mora. Alfreda Frances Bikovski, koja je u CIA-i vodila odeljenje zaduženo za Alkaidu u centru za anti-terorizam, na osnovu „osećaja“ odlučila da je El-Masri terorista i odredila ga za prebacivanje. Na dan 23. januara 2004. – više od mesec dana nakon što je ostavio svoju porodicu u Nemačkoj – El-Masri je prebačen iz makedonskog u američko zarobljeništvo. Opeativci CIA-e su ga skinuli, stavili mu džak na glavu, vezali, sodomizovali i drogirali nesrećnog oca. To je ono što u Agenciji vole da nazivaju „capture shock“. Kidnapovan i izložen totalnoj senzornoj deprivaciji, El-Masri je prevezen preko pola sveta, prvo da bi se za kratko zaustavili u Iraku i da bi konačno stigli u black site CIA-e u Avganistanu, koji je poznat pod imenom Salt Pit. To je ozloglašeni centar za ispitivanje (čitaj: mučenje) gde je svega nekoliko meseci pre njega militantni aktivista Gun Rahman bio prebijan, skinut od struka na dole i prikovan za cementni zid na temperaturama blizu nule da se smrzne do smrti. Njegova porodica nije obaveštena, niti je iko ikada odgovarao za njegovu smrt. Zapravo, Jose Rodriguez, zvaničnik CIA-e odgovoran za Rahmanovu smrt, bio je pohvaljen i nagrađen keš bonusom od 2.500 dolara za svoj „dosledno superioran rad“. Ništa od toga nije slutilo na dobro za jadnog Khaleda El-Masrija. Nevini Nemac je bio redovno prebijan sve vreme njegovog ispitavanja. Takođe je ponovo sodomizovan i zatvoren u malu prljavu ćeliju gde mu nije bilo davano dovoljno hrane i gde je pio ustajalu vodu. U međuvremenu, CIA je ispitala El-Masrijev pasoš, nakon što je već tri meseca bio zarobljen, i utvrdila da je pasoš legalan i da je njegovo lišavanje slobode bilo protivzakonito. Agencija je znala da je napravila spektakularnu grešku u otmici El-Masrija i interno su razmatrali kako da poprave situaciju. Jedan od predloga je bio i da ga tajno ponovo vrate u Makedoniju i da ga ostave tamo, ne obaveštavajući nemačke zvaničnike, i da poreknu sve ako bi El-Masri progovorio. U međuvremenu, uništeni El-Masri stupio stupio je u štrajk glađu, zahtevajući od svojih američkih tamničara da mu omoguće sudski proces ili da ga gledaju kako umire. Posle 27 dana bez hrane – gubeći oko kilogram dnevno – omogućeno mu je da razgovara sa direktorom black sitea, CIA operativca poznatog jednostavno kao „The Boss“. On je priznao da je El-Masri zarobljen greškom, ali je ipak odbio da ga oslobodi. Aprila 2004. direktora CIA-e Georgea Teneta obavestili su da su El-Masrija oteli greškom i tokom narednog meseca savetnica za nacionalnu bezbednost Condoleezza Rice naredila je njegovo puštanje. Tek tada su američki zvaničnici obavestili njihove pobesnele nemačke kolege da je CIA kidnapovala El-Masrija. Maja 28. 2004. ponovo su ga vezali i stavili mu džak na glavu. Avion CSC-a ga je izveo iz Avganistana i izbačen je usred noći kraj nekog puta u Albaniji. Nije dobio ni izvinjenje ni novac ili bilo kakva sredstva da se vrati u Nemačku. El-Masri je mislio da će biti upucan s leđa i ostavljen da umre. A onda su ga uhapsili albanski bezbednjaci, koji su mislili da je terorista zbog njegovog užasnog izgleda. Kad se konačno vratio u Nemačku, El-Masri saznaje tragične vesti da ga je žena napustila i odvela decu u Liban jer je mislila da ih je on napustio. El-Masri je želeo pravdu za koju je tako dugo bio uskraćen. Uz pomoć American Civil Liberties Uniona podneo je tužbu u Sjedinjenim Državama protiv Teneta i drugih zvaničnika CIA-e za kršenje američkih i međunarodnih zakona o ljudskim pravima. Međutim, El-Masriju je još jednom uskraćena pravda kada je federalni sudija doneo presudu protiv njega u maju 2006, uprkos tome što je utvrđeno da je „pretrpeo povrede“ i da „zaslužuje satisfakciju“. Sudija je objasnio da nije imao izbora nego da odbaci El-Masrijevu tužbu jer je predstavljala pretnju nacionalnoj bezbednosti – opravdanje koje se često koristi da bi se nedela vlade počistila pod tepih. Nemačka je tada preuzela El-Masrijev slučaj i izdala naloge za hapšenje 13 operativaca CIA-e povezanih sa nezakonitom otmicom i zatvaranjem građanina Nemačke. Ignorišući upozorenje od strane Bushove administracije, Berlin je prosledio svih 13 naloga Interpolu, iako je namačka vlada kasnije popustila pod pritiscima iz Vašingtona i obustavila gonjenje. Kasnije će Španski nacionalni sud tražiti naredbe za hapšenje 13 agenata CIA-e umešanih u El-Masrijevo kidnapovanje, iako ništa neće proizaći ni iz ovog zahteva. Konačno, maja 2012, Evropski sud za ljudska prava presudio da Makedonija snosi odgovornost za El-Masrijevo mučenje i odredila nadoknadu od 60.000 evra. Dok se Sjedinjene Države nikada nisu izvinile, Makedonija je konačno uputila zvanično izvinjenje El-Masriju u aprilu 2018.