By Vahid Razavi

Voleo bih da uđem dublje (to je zapravo Princip 12) u Amazonove Leadership Principles, ili makar u one principe o kojima sam najviše razmišljao. Onaj koji mi najviše staje na žulj je Princip 13, „imaj kičmu, usprotivi se i posveti se“. Nisam se šalio kada sam rekao da imam „ojačanu kičmu“, a imam i rendgen snimke koji to dokazuju – uključivaću sigurnosne alarme do kraja života sa količinom metala koju su mi ugradili da bi me ponovo sastavili. Sada, imajući u vidu princip koji ohrabruje i omogućava svakog Amazonca da se „ne slaže i obaveže“ da kaže šta ima, čak i ako to znači da oduva druge ljude i usija argumente, teoretski je princip vredan divljenja. Ali život nije kao sitkom u kome se problemi rešavaju u 22 minuta. Princip „uspravne kičme“ ne znači da nekome nećeš stati na žulj, nekome povrediti osećanja, ili ući u konflikt sa svojim šefovima. Još uvek mi je ostalo da utvrdim šta tačno „kičma“ podrazumeva i kakav standard podržava. Čini mi se (a i mnogima drugima) da ne postoji posao koji Amazon neće prihvatiti, makar bio i neetičan ili čak zločinački, kao što je partnerstvo sa rendition-as-a-service provajderom DXC dokazao. Mislim da Amazon baš i nema kičmu. Hrskavicu možda, ali kičmu – i ne baš.

Ovo nas dovodi do Pincipa 6, „insistiraj na najvišim standardima“. Svako ko je sa čitanjem ove knjige stigao dovde verovatno se nasmejao na ovo, s obzirom na spremnost Amazona da radi sa nekim od najgorih svetskih kršitelja ljudskih prava, da i ne pominjem kako tretiraju svoju radnu snagu. Amazon dalje objašnjava da njihovi principi visokih standarda znače da „lideri omogućavaju da problemi ne budu prebacivani drugima i da se rešavaju tako da ostanu rešeni“. Što se mene tiče ovo potpuno previđa radnike kojima se isplaćuju sirotinjske plate da bi se izbegavali sve dotle dok radnik ne postane problem, problem koji treba rešiti, a videli smo kako Amazon rešava te stvari.

Princip 11, „zasluži poverenje ostalih“, postaje nešto kao nemoguća misija u takvom radnom okruženju. Kako mogu radnici u magacinima Amazona ikada verovati svojim šefovima kada ih oni toliko izrabljuju za tako malo para i koji bukvalno nadgledaju svaki njihov pokret ruke uređajima za nadzor? Kako mogu mid-level Amazonci verovati menadžmentu koji plaća 15 dolara minimalca tako što im kreše benefite? Kako mogu savesne mušterije ili investitori verovati ogromnoj zveri koja je nemilosrdno zgazila svoju konkurenciju i i pokazala spremnost da radi čak i sa onima koji prevoze ljude da bi bili mučeni u tajnim zatvorima? Princip 9, „skromnost“, izvor je bezbrojnih šala među Amazoncima. „Pokušavamo da ne trošimo novac na stvari koje nisu bitne našim mušterijama“, kaže Amazon. Ali kompanija bi mogla isto tako samo da pokaže srednji prst onima koji najviše doprinose njenom uspešnom poslovanju: njenim radnicima. Amazon nije samo skroman, on je bedno jeftin. Da li biste mi verovali kad bih vam rekao da svoj „holiday party“ održavaju u februaru? E pa – održavaju ga u februaru, i ne pričam ovde o Danu zaljubljenih.

Stvarno nisam mogao da se oslobodim osećanja da radim za savremenog Ebenezera Scroogea, ali čak ni briljantni um i pero Charlesa Dickensa nisu mogli da zamisle da će najbogatiji čovek na svetu cicijašiti na svojim izrabljivanim radnicima na poštenoj božićnoj zabavi i onda imati „kičmu“ da im organizuje bednu proslavu u februaru!

Cape Cod, na primer, sjajno je mesto – mada prilično skupo – da se tamo provede divno letovanje. Ali, da li biste išli tamo zimi, kad je vreme ledeno hladno, vlažno i bedno, samo da biste uštedeli novac? Naravno da ne.

Pred toga što škrtari na stvarima za zaposlene, Amazon je takođe bedan u pogledu društvene odgovornosti, kao i po pitanju poštenog plaćanja poreza. Ne slažem se često sa predsednikom Trumpom, ali bio je u apsolutno u pravu kada je tvitovao o Amazonovom izbegavanju plaćanja poreza. Kompanija skoro da nije platila nikakav federalni porez uprkos tome što je teška preko trilion dolara u vreme dok ovo pišem. Prema Institute on Taxation and Economic Policy (ITEP), nezavisnog neprofitnog think tanka, Amazon, koji je prijavio 5,6 milijardi dolara godišnjeg profita i koji je iskoristio i iznenadni zgoditak od 789 miliona dolara, koliko im je vraćeno novim republikanskim reformskim zakonom o oporezivanju (čitaj: bottom-up redistribucija), nije platio ni dolar federalnog poreza u 2017. godini. I to nije sve, ITEP kaže da je tokom prethodnih pet godina Amazon prijavio profit u SAD u visini 8,2 milijarde dolara, da je platio efektivni federalni porez na dobit od svega 11,4%. A onda je tu i pitanje zahteva Amazona za još neutvrđenim gradom koji će biti dom kompanijinog projekta HQ2 (drugo sedište, second headquarters), za koji Bezos kaže da će doneti 5 milijardi dolara investicija i otvoriti 50.000 novih visoko plaćenih radnih mesta gradu koji bude srećni dobitnik. I dalje ne znamo tačno šta ti zahtevi podrazumevaju, jer je 20 finalista moralo da potpiše ugovor sa klauzulom o tajnosti podataka, ali zato znamo da kad god se 238 lokalnih zajednica takmiči ko će ponuditi najbolje uslove, da rezultat toga ne može biti ništa drugo nego trka do dna, a da je pobednik samo jedan – Amazon. Svoje drugo sedište Amazon će sigurno napraviti za bagatelu, najverovatnije negde gde budu dobili najviše poreskih olakšica i drugih pogodnosti. Znamo da je Newark, New Jersey, ponudio 7 milijardi dolara u gradskim i državnim poreskim kreditima, a da je Grand Rapids, Michigan, koji čak nije ni dospeo među 20 finalista, ponudio 2 milijarde dolara u pogodnostima. 33 Tražiti od lokalnih samouprava da finansiraju i subvencionišu troškove privatnih korporacija je zaista nefer prema svima koji tamo žive i plaćaju poreze. To samo iz budžeta odnosi ionako očajnički potreban novac za javne namene, naročito u ovim vremenima kada se budžeti stalno seku. To odvlači novac koji je mogao da bude upotrebljen za renoviranje škola i bolnica, za socijalne programe, rešavanje stambenih pitanja, biblioteke, i druge projekte koji mesta u kojima živimo čine boljim za život, a ne samo ono što je korporacijama bitno.

I poslednji Amazonov princip liderstva o kojem bih želeo da govorim jeste prvi na koji je kompanija mislila – opsesija potrošačima. Amazon je ekstremno opsednut svojim potrošačima. Primenjuje ovu politiku čak i kad je to na štetu sopstvenog brenda, kao što je bio slučaj sa DXC-om i njegovim letovima za eksteritorijalne otmice.

Amazon nekad uopšte ne funkcioniše po sopstvenim principima nego pre prema onome što sam opisao kao metaforički mađioničarski trik sa dimom i ogledalima. Dok sam bio u Amazonu bio sam odgovoran za rezimiranje tzv. „win reports“ za mog pravnika-pretvorenog-u-menadžera da bi se naglasile pobede grupe sa našim partnerima. Smatrao sam da je proces vrlo subjektivan i ni na koji način analitički. Kao biznis zapravo nismo imali pojma kako to utiče na prihod, ali je, bez obzira na to, bilo traženo od mene da ubacujem podatke i izvodim veličine bez ikakvih pravih cifara koje bi sve to potkrepile. Sve je bio izmišljeno. Rekao sam menadžeru, a i svom šefu koji je odgovarao direktno general manageru, da se ne osećam prijatno u vezi s tim da prijavljujemo sve te lažne brojeve i pobede, naročito zbog toga što ću posle morati da ih koristim kao pouzdan izvod podataka u svojim izveštajima. Naravno, moj šef nije hteo da bude povezan sa ovim lažnim informacijama i odbio je da ga navedem kao referencu u svojim izveštajima. Naš razgovor smo završili u neslaganju. Kasnije tog dana, ispostavilo se da je stres bio preveliki i da sam se slomio i napisao lični oglas koji sam nameravao da objavim u Palo Alto Daily News, i u kojem kažem da sam ja budala koja radi za Jeffa Bezosa. Oglas nikad nije objavljen; izdavač je bio toliko zabrinut zbog mogućnosti da navuče na sebe parnicu sa gigantom kakav je Amazon. Uzeo sam slobodno popodne i prijavio se na hitno prijemno odeljenje Stanford Hospital-a. Dijagnostifikovali su mi stres povezan sa poslom i otpustili me u 2 ujutru. Sledećeg dana sam javio da sam bolestan.

Tada sam pisao Bezosu četvrti i poslednji put. Podsetio sam ga na vreme kad sam vodio WarrantyNow, za vreme dot.com buma. Njegov tim iz maloprodaje Amazona odbio je da se sastane sa mnom jer je jedan od naših partnera koristio Amazonov logo da bi se reklamirao na UPS kutiji bez našeg znanja. Amazon je smatrao da je to povreda njihovog trademarka; zbog toga nas nisu uzeli u obzir za saradnju. Uputio sam Jeffu poziv da se sastanemo i razgovaramo o ovome uz čaj. Hteo sam da objasnim kako su me zavrnuli, kako sam izgubio svoj brend i kako sada CSCova nova iteracija, DXC, radi sa AWS-om. Pre toga sam se bio sastao sa CEO-om AWS-a i pomislio sam, nakon što sam pročitao Jeffov odgovor na taj neslavni članak u New York Times-u, da će Jeff zaista želeti da zna šta se to kog đavola događa u njegovoj kompaniji. Međutim, ispostavilo se da nisam bio u pravu.

U članku koji je objavljen avgusta 2015. novinari Times-a Jodi Kantor i David Streitfield otvorili su prozor u svet u kojem su zaposleni u Amazonu – zvani Amazonci u žargonu kompanije – izloženi radnom okruženju pod visokim pritiskom zbog prekomernog rada i žestokih kritika. U članku se pominju mejlovi koje su supervizori slali u ponoć, a koji su jutrom bili praćeni sms porukama u kojima se pita zašto nije odgovoreno na mejlove. Podsticano je potkazivanje kolega putem tajnih kanala komunikacije sa nadređenima. Zaposleni koji su bolovali od raka, imali spontani pobačaj, ili su na drugi način bili pogođeni nekom nesrećom ili krizom, kažu da su bili izloženi nefer procenama ili jednostavno sklanjani u stranu. Jedan bivši direktor ljudskih resursa u Amazonu govorio je o zaposlenima koji su napustili kompaniju ili bili otpušteni na godišnjim odstrelima kao o žrtvama „svrsishodnog darvinizma“. Jedan bivši računovođa Amazona rekao je da je videti ljude kako ridaju na poslu bila redovna pojava: „Skoro svaku osobu sa kojom sam radio video sam kako plače za svojim radnim stolom“, prisećao se. Dok su neki zaposleni izjavljivali da im je radna kultura u Amazonu omogućila da dosegnu visine do kojih nisu ni sanjali da mogu da stignu, drugi su se osećali napadnutima zbog stila upravljanja koji podstiče svirepu, ponekad bolnu, kritiku tuđih ideja i akcija. „Ako si dobar Amazonac, postaneš Amabot“, rekao je jedan zaposleni Times-u.