By Vahid Razavi

„Ne ubij“ se ponavlja iznova i iznova u mojoj glavi dok razmišljam o nekim od zlokobnih prednosti i primena tehnologije. Ubijanje postaje mnogo lakše kada one koje ubijamo ni ne smatramo potpuno ljudima. Dehumanizacija je uvek bila deo oružane borbe, ali tehnologija omogućava našoj vrsti da zadovolji svoju pohlepnu žeđ za krvlju na jedan tako čist način koji nikada ranije nije viđen u istoriji ratovanja. Čist makar za ubicu. Postoji tendencija ka definitivnim dehumanizujućim efektima inherentnim primeni tehnologije u biznisu smrti i destrukcije. Uzmimo za primer ratovanje bespilotnim dronovima. Većina ljudi ne zna da dronovi SAD-a seju toliko destrukcije nad vojnicima i nedužnim civilima i to u tako širokom luku koji se prostire od severne Afrike, Bliskog Istoka i južne Azije, koji nisu lokalno kontrolisani. Oni su kontrolisani iz objekata u Sjedinjenim Državama, gde deci iz druge generacije video igrica komanduju oficiri iz prve generacije da izvršavaju misije u kojima se odlučuje o životu i smrti. Oni to rade iz udobnosti i sigurnosti njihovih klimatizovanih soba koje su preko pola sveta udaljene od ljudi, žena i dece koje ubijaju. Dovoljno je lako dehumanizovati „neprijatelja“ u vreme rata kada se suočavaš s njim na bojnom polju. Još je lakše racionalizovati ubijanje, sakaćenje, terorisanje i raseljavanje ljudi kad ne moraš da im vidiš lica niti da razumeš bilo šta o njihovom životu jer ih dižeš u vazduh sa visine od 8.000 milja. Ne prođe mnogo i nađeš se potpuno uronjen u perverzni apsurd i moraš da biraš između toga da plivaš u govnima ili da se udaviš u njima.

Irak je zemlja koja nije imala apsolutno ništa sa terorističkim napadima 11. septembra 2001, ali je i bez obzira na to bila prozvana da bi se opravdao Bushov ilegalan rat. U pripremama za invaziju i okupaciju 2003. godine predvođenu Sjedinjenim Državama, Pentagonovi ratni planeri stvorili su kompjuterski model da procene koliko će nedužnih civila verovatno biti ubijeno u nekom bombardovanju iz vazduha. Nazvali su svoj program „Bugsplat“. Isto tako su neki od njih zvali svoje žrtve. Kada je vojska planirala „šok i strahopoštovanje“ kampanju masovnog bombardovanja gusto naseljenog centra Bagdada, general Tommy Franks je informisan o 22 predviđena cilja gde će bombe varovatno rezultirati „teškim bugsplat-om“, što znači više od 30 civila po napadu. Dobri general je odobrio 22 bombardovanja.

Postoji još jedna vredna javna funkcija Ethics In Tech-a i to je podizanje javne svesti. Baš sam danas raspravljao o tome kako cloud computing gigant Salesforce verovatno profitira od međunarodno osuđenih politika Trumpove administracije. Može biti da kompanija stiče prihode od okrutne taktike administracije razdvajanjem izbegličke dece bez dokumenata od njihovih roditelja – od kojih su neki još odojčad – u pokušaju da ih obeshrabre u pokušaju da pobegnu od smrtonosnog nasilja i ekonomske oskudice (mnogo toga je i uzrokovano decenijama inostrane politike Sjedinjenih Država). Salesforce ima unosan ugovor sa US Customs and Border Control, koji koriste proizvode ove kompanije dok čine zlostavljanje dece kao uslugu (Child Abuse as a Service). 93 Većina ljudi ne misli o ovome kada pomisle na Salesforce. Ako su u industriji, možda misle o tome kao o jednoj od uspešnih priča iz customer servisa ili o Dreamforce-u, ekstravagantnoj godišnjoj konferenciji kompanije u San Franciscu. Ako su iz Bay Area, verovatno pomisle na Salesforce Tower, prvi super-visoki neboder San Francisca, koji sada svetli iznad ostatka blistavog gradskog horizonta. Ali veoma malo ljudi, ako iko, pomisli na ulogu Salesforce-a u učvršćivanju rasističkih politika i akcija Trumpove administracije i koje targetiraju i imigrante sa i imigrante bez dokumenata. To je zato što ne znaju ništa o tome. Deo onoga što Ethics In Tech radi jeste podizanje javne svesti o zločinima i nedelima tech kompanija i drugih aktera u industriji na koje javnost generalno gleda pozitivno ili neutralno.

Prilično je mastila potrošeno dosad na istraživanja etičkih pitanja koja proističu iz namerne upotrebe tehnologije, ali moramo razmotriti i plan što bolje možemo za nenamerne posledice i upotrebe tehnologije. Uzmite Facebook za primer. Kad su njihove akcije naglo pale usled optužbi za zloupotrebu kao posledica skandala sa Cambridge Analytica-om, to nije uticalo samo na Facebook; to je bio teret stavljen na skoro ceo tech sektor. A ko je mogao da zamisli u vreme kada je Facebook nastajao da će biti korišten kao jedna od vodećih platformi za online bullying? Neki raspavljaju o tome da je tech u stanju krize, što zahteva vešt krizni menadžment da bi se došlo do nekih rešenja. Ian I. Mitroff, profesor emeritus na Marshall School of Business i Anneberg School of Communications, University of Southern California, tvrdi da nam treba vladina agencija slična onoj kakva je Food and Drug Administration da nadgleda društveni uticaj tehnologije i zaštiti društvo od njenih opasnosti:

Moramo ustanoviti panele sastavljene od roditelja, naučnika iz oblasti društvenih nauka, eksperata za dečji razvoj, kriznog menadžmenta – i dece – da smisle što je moguće više načina kako bi postojeća tehnologija mogla biti zloupotrebljena ili upotrebljena za ono što joj nije osnovna namena.

Mitroff kaže da ovo nije samo dobar etički potez, nego je dobar i za suštinu svake kompanije:

U idealnom slučaju tech kompanije bi ovo i same uradile. Zaista, istraživanje je pokazalo da kompanije koje proaktivno anticipiraju i planiraju za trenutke krize jesu značajno profitabilnije od onih koje su reaktivne. Krizni menadžment nije samo etička stvar, to je dobro za biznis; njime se sprečavaju velike krize pre nego što postanu prevelike da bi se sredile.