By Vahid Razavi

Sa toliko novca poreskih obveznika koje se troše na spasavanje korporacija koje su uzrokovale toliko patnje za tako mnogo ljudi, nije se mogla izbeći javna reakcija protiv velikih banaka i njihovog gramzivog načina poslovanja. Osećaj iza onoga što će uskoro postati poznato pod imenom Occupy Wall Street video se iz uzvika kao „bankama ste pare dali, a nas rasprodali“ (banks got bailed out, we got sold out), dok se Main Street talasao i dok su spasavane korporacije „previše velike da bi propale“. Širom Sjedinjenih Država, ali i širom sveta sve više i više ljudi je dizalo svoj glas protiv onoga što su smatrali nepravednim poretkom u ekonomiji koji daje prednost profitu nad ljudima i nagrađuje loše aktere dok kažnjava one najranjivije među nama. Kriza je izazvala proteste čak i u Srbiji, gde je dinar, lokalna valuta, izgubio preko 20% svoje vrednosti za samo tri meseca. Čak su i Srbi plaćali za finansijsku bahatost Amerike. Ljudi su počeli da pitaju: Ako je zaista u pitanju sistem slobodnih tržišta, zašto smo onda mi građani prinuđeni da spasavamo banke i druge kompanije koje ne mogu da se izbore sa sopstvenim merama, politikama i delima? Šta je tu slobodno kod „slobodnih“ tržišta? Koje su to sile koje vode do tako tužnog stanja stvari i kako možemo da budemo sigurni da će se ubuduće primenjivati mere koje će sprečiti da se ovakve katastrofe dešavaju u budućnosti? Neki su se čak usudili da pitaju da li je kapitalizam nezamenljiv i šta ako je drugačiji, pravedniji svet moguć bez kapitalizma? Ja nisam bio spreman da preduzmem takav korak. Verovao sam tada, kao što verujem i sada, da je kapitalizam udružen sa demokratijom najbolji sistem koji je ova vrsta majmuna koji govore bila u stanju da osmisli za ovaj relativno kratak period svoje evolucije. Verujem da je naša najbolja šansa za sprečavanje budućih finansijskih kriza (i razbijanje ekonomske nejednakosti uopšte) da se uspostave ozbiljne provere, balansi i regulative koje bi, ako se pravilno implementiraju i vode, pomogle stabilizaciji tržišta i izbegavanju katastrofa. Neregulisani kapitalizam je još opasniji kad se uzmu u obzir rotirajuća vrata između politike i biznisa – sistem u kome su oni koji su nekoć uspostavljali regulative vlade sada rade u privatnom sektoru i obrnuto. Ovo je klasičan primer lisice koja čuva kokošinjac. Kao što sam već nagovestio i kako u svakom zlu ima nečeg dobrog, jedna od dobrih strana Velike recesije bio je početak onoga što će u svoje vreme postati poznato kao pokret Occupy Wall Street (OWS). Verovatno se samo aktivisti sećaju ovoga, ali cela ideja oko OWS potekla je od poziva na akciju od onih koji su sebe nazvali „culture jammers“ u relativno opskurnom kanadskom antipotrošačkom magazinu Adbusters, koji je predložio „okupaciju“ Wall Streeta. Evo kako su urednici Adbusters-a Kalle Lasn i Micah White to sročili u mejlu koji su poslali svojim čitaocima: 

E pa dobro, vas 90.000 spasilaca, pobunjenika i radikala, Svetska smena u revolucionarnim taktikama dešava se upravo sada i čini se dobrom za budućnost. Duh ove nove taktike, fuzija Tahrira sa akampadosima iz Španije, sažeta je u ovom citatu: „Anti-globalizacijski pokret je bio prvi korak na putu. U to vreme naš model je bio da napadnemo sistem kao čopor vukova. Postojao je alfa-mužjak, vuk koji je predvodio čopor, i oni koji su ga pratili. Sada je model evoluirao. Sada smo jedan veliki roj ljudi.“ – Raimundo Viejo, Univerzitet Pompeu Fabra, Barselona, Španija Lepota ove nove formule, i ono što čini ovu novu taktiku uzbudljivom, jeste njena pragmatična jednostavnost: Razgovaramo jedni s drugima na različitim okupljanjima, fizičkim i virtuelnim … Dogovorimo se šta će biti naš jedini zahtev, zahtev koji budi maštu i koji će nas, ako ga ostvarimo, približiti radikalnoj demokratiji budućnosti … i onda izlazimo i osvajamo trg simboličnog značaja i stavljamo naša dupeta u procep da bismo to postigli. Došlo je vreme da razvijemo ovu zamku u nastajanju protiv onih koji najviše podrivaju našu demokratiju: Wall Street, finansijsku Gomoru Amerike. 17. septembra hoćemo da vidimo da 20.000 ljudi preplavi donji Manhattan, da podignu šatore, organizuju kuhinje, mirne barikade i okupiraju Wall Street na nekoliko meseci. Kad se jednom utvrdimo, neprestano ćemo ponavljati taj jedan jednostavan zahtev mnoštvom glasova. Tahrir je uspeo dobrim delom i zbog toga što je narod Egipta unapred postavio ultuimatum – da Mubarak mora da ode – iznova i iznova dok nisu pobedili. Ako pratimo ovaj model, šta bi bio naš jednako jednostavan zahtev? Najuzbudljiviji kandidat za koga smo čuli do sada jeste onaj koji pogađa u samu suštinu pitanja zašto američki politički establišment trenutno nije vredan da sebe naziva demokratskim. Zahtevamo da Barack Obama ovlasti Presidential Commision da okonča uticaj koji novac ima na naše predstavnike u Washingtonu. Vreme je za DEMOKRATIJU, A NE KORPORATOKRATIJU, bez toga smo propali. Moglo bi se reći da ovaj zahtev odslikava trenutno stanje nacije, jer je iskorenjivanje korupcije u Washingtonu nešto za čim mnogi Amerikanci, levi i desni, čeznu i mogu da stanu iza toga. Ako izdržimo, 20.000 čvrstih, nedelju za nedeljom, protiv svakog napora policije i Nacionalne garde (National Guard) da nas izbace iz Wall Streeta, biće nemoguće za Baracka Obamu da nas ignoriše. Naša vlada bi bila primorana da javno bira između volje naroda i dobiti korporacija. Ovo bi mogao biti početak potpuno nove društvene dinamike u Americi, korak dalje od Tea Party pokreta, gde, umesto da budemo uhvaćeni bespomoćni od strane trenutne strukture moći, mi narod počećemo da dobijamo ono što tražimo bez obzira da li je to demontaža hiljadu vojnih baza koje Amerika ima širom sveta, do ponovnog uspostavljanja Glass-Steagal Act-a, ili izglasavanje zakona ’tri štrajka i letite’ za korporativne kriminalce. Počevši od jednog jednostavnog zahteva – predsedničke komisije koja ima za cilj da razdvoji novac od politike – Ostavite komentar i pomozite jedni drugima da se fokusirate na ono što će biti naš zahtev. A onda, skupimo hrabrost, spakujmo šatore i pravac Wall Street da se osvetimo 17. septembra. Za divlje Culture Jammers HQ

Hiljade ljudi pojavilo se u Zuccoti parku na Manhattanu, koji je uskoro postao trajno okupiran u narednim mesecima od strane pokreta „99“. Pokret Occupy zapalio je plamen i nije prošlo mnogo pre nego se „99 Percent“ uzdigao da se usprotivi hiper-kapitalizmu i ekonomskoj nejednakosti koju seje gde god se pojavi. Kao neko ko je bio politički aktivan još od tinejdžerskih dana, osećao sam taj Occupy duh još od tih dana punih panike kada su finansijski giganti pali u jesen 2008. Osećam da bi trebalo da razjasnim nešto ovde. Iako sam bio aktivan u pokretu Occupy, kao i u nekim kampanjama koje su mu prethodile, ne verujem da je kapitalizam po sebi zao, niti verujem da bi svetu bilo bolje bez kapitalizma. Barem ne sada, u ovom vremenu. To ne znači da ne mogu da se suprotstavim neetičkim ili nezakonitim postupcima kapitalista. Iako bi dosad trebalo da vam bude jasno da osnivač kompanije pod imenom BizCloud nije anti-kapitalistički agitator, ne mogu da poreknem ono što sam video svojim očima, a to su – razarajući efekti neregulisanog korporativnog kapitalizma. Ove sile su potkupile političke i regulatorne sisteme koji treba da ih drže pod kontrolom i osetio sam da nešto moram da uradim, makar to bilo i da samo kažem: hej, vidim šta se dešava i neću samo tako stajati i gledati. Slobodno tržište je lepo i krasno, ali ono u šta se taj sistem pretvorio ima previše „tržišta“, ali je zaboravio na „slobodu“. Kapitalizam se mora vratiti u ravnotežu da bi samog sebe sačuvao od svojih najgorih aspekata. To je perspektiva iz koje sam pristupio pokretu Occupy: ne kao uništitelj kapitalizma, nego kao veoma potreban test realnosti i ravnoteže. Povratak u centar je odavno bio istekao. Bio sam u Beogradu u to vreme, ali je u isto vreme u Iranu počeo da se pojavljuje Green Movement (Persian Awakening, Persian Spring) i želeo sam da se i u to uključim. Mnogi Iranci hrabro su zahtevali smenu iranskog predsednika Mahmouda Ahmadinejada nakon sramnih izbora 2009. Hrabro su se suočavali sa batinama i mecima dok su izlazili na ulice zahtevajući da se završi tiranija i korupcija sa pitanjem „Gde je moj glas?“. U tim burnim danima koji su kratko trajali, pojavio se duh jedinstva i nade među Irancima, duh koji nisu osetili decenijama. To je bio najveći ustanak u Iranu od Islamske revolucije pre 30 godina – a vlasti su odgovorile krvavim slomom iza kojeg je ostalo mnogo mrtvih, uključujući i Nedu Agha-Soltan, 26-godišnju studentkinju filozofije, čija je smrt, snimljena mobilnim telefonom, šokirala savest sveta.