By Vahid Razavi

Ne bih morao mnogo da se potrudim da pronađem prvu metu za Ethics In Tech. Amazon ima svoj odabir poslovnih partnera. Oni su lideri u industriji i imaju globalni potrošački i poslovni brend. Zašto bi hteli da postanu partneri sa najgorim seronjama u tech industriji koji su počinili zločine protiv čovečnosti, prevazilazi granice mog shvatanja. Ako mi je uskraćeno da radim u svom startapu zbog straha od krađe intelektualne svojine i ako mi je uskraćeno zaposlenje zbog mekartističkih napora da uguše moju slobodu izražavanja, onda mi je ostao samo jedan izbor: da pogledam duboko u svoje korene i vrednosti i razmislim o mogućnosti ponovnog pokretanja Ethics in Technology kao neprofitne organizacije. U teoriji mogu da vodim Ethics In Tech kao neprofitnu organizaciju fokusiranu na pet oblasti od javnog značaja:

Jednakost u tehnologijama

Radni odnosi na relaciji poslodavac-zaposleni u tech sektoru

Životna sredina, naročito uticaj razvoja tehnologije na životnu sredinu

Privatnost i prava privatnosti – kako tehnologija može da osnaži ili krši naše lične slobode u digitalnoj eri

Veštačka inteligencija (Artificial Intelligence, AI) – uticaj AI na ljudsku evoluciju i razvoj

Verujem da ovih pet oblasti zahteva posebnu pažnju tech zajednice. Radio sam u poslovnom sektoru tech zajednice poslednjih 20 godina. Ja sam Iranac-Amerikanac i vrlo ponosan građanin obe zemlje. U narednim godinama i decenijama odluke koje tech kompanije donose uticaće na sve nas. Moj cilj je da donesem glas masa u tech zajednicu organizujući dijalog kroz događaje, sadržaje i sve raspoložive društvene i medijske alate da stvorim svest i vodim javnu politiku. Određena dela nemaju šta da traže u tech zajednici. Eksteritorijalne otmice i mučenje nisu deo usluga koju većina tech kompanija ima u ponudi. Oni koje odluče da profitiraju od ove vrste zločina i drugih hladnokrvnih poslovnih praksi, moraju biti prozvani i posramljeni – i verujte mi, uradio sam dosta od oba.

Srećom po mene, bio sam aktivista skoro celog života. Sedamdesetih, kad sam bio dečak, moj otac bi me stavljao na kolica i vodio me sa sobom na proteste protiv brutalnog monarha, Šaha. Šahova porodica vladala je gvozdenom pesnicom decenijama zahvaljujući vernoj podršci uzastopnim američkim administracijama i CIA-i. Uvek mi je smešno kad čujem američke lidere kako pričaju o potrebi za demokratijom u Iranu. Iran je jednom imao demokratiju i bilo je sjajno dok je SAD nisu uništile. Narod Irana je 1951, možda uzimajući zaozbiljno obećanje predsednika Trumana da „pomogne slobodnim ljudima da se izbore za svoju sudbinu na svoj način“, izabrala dr Mohammada Mossadegha za svog novog premijera. Mossadegh je osvojio srca svojih sunarodnika boreći se protiv toga da zapadne kompanije iskorištavaju iransku naftu i druga ogromna prirodna bogatstva. Nacionalizovao je Anglo-Iranian Oil (danas BP) i izbacio gomilu britanskih tehničara dok je prekidao diplomatske veze sa Londonom. Mossadegh je bio najpopularniji vođa kojeg su Iranci ikad imali. Time magazine ga je čak proglasio za Čoveka godine 1951, nazivajući ga iranskim Georgeom Washingtonom.

Velika Britanija, Sjedinjene Države i druge zapadne imperijalističke sile bile su šokirane i besne i nije prošlo mnogo pre nego što je administracija Dwighta D. Eisenhowera planirala državni udar orkestriran od strane CIA-e sa ciljem da svrgnu Mossadegha. Operacija Ajax je bila izuzetno uspešna, Šah se brzo ponovo ustoličio na svom prestolu, a njegova porodica vladala je Iranom više od četvrt veka. Da bi pomogla Šahu da održi red, CIA je, radeći zajedno sa Izraelom, stvorila SAVAK, izuzetno brutalnu državnu bezbednost koja se specijalizovala za užasna mučenja, ponekad podučavani i od strane CIA-e. Pet uzastopnih američkih predsednika obasipalo je Šaha pomoći i prijateljstvom tokom decenija, sa sve Jimmyjem Carterom, takozvanim „predsednikom za ljudska prava“, koji je ugostio diktatora u Beloj kući za novu 1978. godinu.

Negde otprilike u ovo vreme moj otac me je vodio na ulične proteste u Teheranu. U Iranu su stvari doterale do kraja, ali kao dečaku, ono što sam video i shvatio bilo je da ljudi kad se ujedine za pravedan cilj mogu da donesu pravu promenu svetu. Ali postoje stvari koje su važnije čak i od najpravednijeg cilja, a to je sigurnost i dobrobit porodice, i tako su moji roditelji odlučili da je za nas najbolje da napustimo našu voljenu domovinu i da potražimo utočište u Sjedinjenim Državama. Imao sam osam godina. Prvi put kada smo pokušali da napustimo Iran, otišli smo u Švajcarsku, gde su nam odbijene američke vize. Drugi put sam bio u Nemačkoj, gde sam dobio turističku vizu za SAD. Konačno, mogao sam da dobijem legalan rezidencijani status u SAD.

Ali pre toga, trebalo je da preživim rat i pošto sam preživeo, to je značilo da ću se žestoko protiviti svim budućim ratovima. Moja majka je bila bolničarka koja je služila za vreme Iransko-iračkog rata. Posle Islamske revolucije, za vreme okupacije američke ambasade i talačke krize, administracija Jimmyja Cartera se dodvorila Saddamu Husseinu u susednom Iraku, ohrabrujući ga da napadne Iran u pokušaju da destabilizuje i konačno uništi Islamsku Republiku u nastajanju. Ono što je usledilo bio je osmogodišnji rat do iscrpljenja koji je odneo više od milion života. Moja majka je bila medicinska sestra i radila je sa pacijentima koji su trpeli posledice od hemijskog oružja. Jedno od grotesknijih poglavlja rata odnosilo se na iračku upotrebu oružja za masovno uništenje. Možda se sećate čuvene fotografije Donalda Rumsfelda kako se rukuje sa Saddamom Husseinom u Baghdadu ranih osamdesetih. Reganova administracija je upravo skinula iračkog diktatora sa američke liste državnih sponzora terorizma. Ovaj potez otvorio je vrata za veće kooperacije između iračke i američke vojske, kao i za veće trgovinske i investicione prilike.

Za vreme ovog perioda irački režim je počeo da nabavlja komponente od SAD-a i drugih zapadnih zemalja koje je iskoristio da izgradi svoj hemijski arsenal. Ovaj arsenal će uključiti i smrtonosne neurotoksine taub i sarin, kao i iperit. Ova oružja su internacionalno zabranjena generacijama. Bili su previše užasni čak i za Hitlera, koji je iskusio njihove zastrašujuće efekte kao mlad vojnik u rovovima Prvog svetskog rata. Ali Sjedinjene Države i druge zapadne nacije zažmurile su kad su Saddamove snage primenile ovo oružje za masovno uništenje ne samo protiv iranskih trupa i civila, nego i protiv svojih – Kurda. U najozloglašenijem od ovih napada nekih 2.000 Kurda je izmasakrirano u Halabji, 16. marta 1988. Iračka armija nikoga nije poštedela od dejstva njihovog užasnog oružja za masovno uništenje; čak i bolnice i medicinske ustanove su bile pogođene. Oko 20.000 pripadnika iranskih trupa i medicinskog osoblja ubijeno je iračkim hemijskim oružjem.

Moja majka se dobrovoljno prijavila da stavi svoj život u opasnost da bi pomogla drugima. Sećam se kako se vraćala sa fronta sa „poklonima“ u vidu šrapnela, metaka i ostalih jezivih souvenirs de guerre. Pravio sam kolaže od njih i nosio ih u školu da bih se pravio važan. U početku je bilo nekog osećaja avanture u odrastanju u ratu, ali mnogo toga je bilo teško. Irak je targetirao naše naseljene centre i svako je znao nekoga ko je ubijen ili ranjen u ratu, ili ko se iz rata vratio, ali više nikad neće biti isti zbog razornog post-traumatskog stresa. Bilo je raketnih napada i sahrana i uopšte jedan osećaj terora. Saddamove skad rakete nisu bile preterano precizne, ali ako ih se dovoljno ispali na gusto naseljeni grad kao što je Teheran, ne prođe mnogo pre nego što neka od njih udari u nešto. Ili u nekoga… možda nekoga do koga vam je stalo. Avanturistički duh se brzo ugasio.

Možda sam napustio svoju zemlju, ali nikad nisam prestao da je volim. Nikad nisam prestao da budem Iranac. Moja zemlja je skočila iz tiganja u vatru menjajući jedan autoritarni režim drugim. Kao što je slučaj sa tolikim revolucijama kroz istoriju, ono što je počelo s najboljim namerama da podigne društvo i donese slobodu i prosperitet potlačenima brzo se pretvorilo u nešto mnogo ružnije. Svako ko je čitao Životinjsku farmu Georgea Orwella ili slušao bend The Who, mogao je to da predvidi.

…Meet the new boss, same as the old boss… (…upoznajte novog šefa, koji isti kao stari šef…)

Narod Irana ima istoriju staru skoro 10.000 godina. Trenutni režim, pa čak i Šahova era, samo su kratki trenuci na našoj istorijskoj liniji, i njihovo vreme će proći, i oni će otići sa scene kao toliko drugih despota pre njih. Ali ja ću uvek biti Iranac, ponosan.

Takođe nikad nisam prestao da budem aktivista nakon što sam otišao iz Irana. Baš naprotiv. Na kraju krajeva, migrirali smo u San Francisco Bay Area, za koji svi znaju da je leglo američke liberalne politike i aktivizma. U srednjoj sam bio onaj dečko sa peace bedževima na rancu i protestovao protiv širenja nuklearne energije, ili aparthejda u južnoj Africi, ili manje-više svega što je Ronald Regan radio. Kasnije sam protestovao protiv Rata u zalivu, Drugog iračkog rata, trećeg… koliko je ratova Irak vodio? Protestovao sam protiv svih američkih ratova, naročito posle 9/11, počevši sa beskrajnim ratom u Avganistanu, u kome je proliveno toliko krvi i u kome je otišlo toliko bogatstvo, a da se ne vidi svetlo na kraju poslovičnog tunela. Kako da ne budete protiv toga? Kada pomislite da prosečan 21-godišnjak iz ove zemlje nema sećanja na vreme kada ova zemlja nije bila u ratu, to zaista stavlja stvari u perspektivu. Zaista, 238 od 242 godine koliko postoji, Sjedinjene Američke Države provele su napadajući ili okupirajući druge nacije. Ali sad već idem u digresiju.

Moj aktivistički bekgraund učinio je da startujem sa Ethics In Tech relativno lako. U vremenu kad su naša prava pod konstantnim napadom i kada moćne tech kompanije, kao i vlada, mogu bezobzirno da gaze preko tih prava, nije teško naći prijemčivu publiku koja je gladna za tim da načini pozitivnu, smislenu promenu. EIT namerava da učini mnogo više od toga da prosto podiže svest i proziva loše aktere u tech industriji. Da, duboko verujemo da je sunčev zrak najbolje dezinfekciono sredstvo, imenovanje i posramljivanje kompanija kao CSC i AWS je izuzetno važno. Ali napraviti sistemsku promenu znači učestvovati u političkom procesu, takvom nameštenom kakav je. S tim ciljem tražimo političke kandidate ne samo iz dve tradicionalne partije, nego i iz trećih ili čak ne ni iz partije, ali nekog ko će ustati u odbranu naših ustavnih prava, ne samo prava korporacija da rade šta hoće. Ima li nekoga tamo ko ima zdravog razuma i misli da je normalno stanje u demokratiji da se korporacije ustavno vide kao „ljudi“ s „pravom na slobodu govora“? Da im treba dozvoliti da troše koliko god hoće para da utiču na ishod naših izbora dok isti Vrhovni sud odbija da prizna brigu o zdravlju kao osnovno ljudsko pravo (kojem bi svi Amerikanci trebalo da imaju jednak pristup)? U vremenu Citizens United-a, samo ujedinjeni građani mogu vratiti zdrav razum u sistem koji je poludeo. EIT će voditi kandidate i kampanje koje to mogu.

Značajni rezultati zahtevaju jaka partnerstva. U tom smislu Ethics In Tech traži da radi sa organizacijama velikim i malim, da bi se adresirali problemi i nepravde koji utiču na našu zajedničku dobrobit. Budući da su odnosi na relaciji poslodavac-zaposleni jedna od pet ključnih oblasti na koje se naša grupa fokusira, mi smo saputnici sa organizacijama koje čine zviždači i bivši zaposleni u tech kompanijama. Poznate nacionalne, ali i internacionalne grupe kao što su nezaobilazni American Civil Liberties Union (ACLU), Freedom of the Press Foundation, više techspecijalizovanih grupa kao Electronic Frontier Foundation (EFF) i Internet Archive takođe su naši saputnici. Možemo da im pomognemo u podizanju svesti i fondova za različite projekte koje imaju, a koji reflektuju našu zajedničku posvećenost etici u tehnologijama.

Uspešne kampanje za promene često zahtevaju razmišljanje izvan okvira. Jedna stvar koju sam naučio posmatrajući političku scenu Sjedinjenih Država u proteklih nekoliko decenija jeste da je mnogo lakše ubediti ljude u vaše stavove ako ih nasmejete. Niko ne želi da bude prestrašen nekim galamdžijom za improvizovanom govornicom, ali ako uspete da ih nasmejete – čak i u vezi sa najsramnijim ili apsurdnim zločinima – imate šansu da ih prevedete na svoju stranu. Pokojni veliki George Carlin znao je to decenijama ranije kada je razotkrio ko je u stvari glavni u Americi u svom kratkom fragmentu „The Owners of the Country“, koji se završava čuvenom rečenicom: „Zove se američki san jer morate biti uspavani da biste u to poverovali“. Jon Stewart, Cris Rock i Michelle Wolf znaju to. I ja sam znao kad sam došao na ideju za NSA Comedy Tour kada je ilegalan nadzor, pomognut i podstaknut od strane najvećih nacionalnih tech i telekom kompanija, još uvek stizao na naslovnice nacionalnih medija. To je bila kratkotrajna, ali uspešna turneja, sa preko 150 ljudi na svakom od naša tri događaja. Imali smo 5-6 komičara, uključujući Willa Dursta i Nato Greena, kao i jedan ekspertski panel koji je posvetio ozbiljnu pažnju nekim od najvažnijih tema u vezi sa etikom etikom u tehnologijama danas. Publika je bila počašćena i nastupom Mikea Rufoa, koji je napisao mnogo političkih pesama, uključujuću „Spyin’ Eyes“, sjajnu parodiju na pesmu grupe Eagles o ne baš zabavnoj temi vladinog masovnog nadzora. Mike nije primarno parodičar; on je ozbiljan pevač, tekstopisac i gitarista – i jedan žestoki aktivista. Bilo kako bilo, „Spyin’ Eyes“ je pesma Mikea Rufoa koju najviše aktivista zna i Mike je oduševio publiku kad ju je izveo na jednom od mojih NSA Comedy događaja. Vrlo sam ponosan na ponovno pokretanje NSA Comedy. Možda ćemo morati ovo da radimo van Sjedinjenih Država, s obzirom na trenutno ksenofobično stanovište Trumpove administracije demonstrirane najviše kroz zabranu putovanja pre svega za muslimane.