By Vahid Razavi

Pretpostavljam da je od početka trebalo da znam bolje. Nije baš da bezbroj zločina i nedela Amazona nije dobro poznato – i to ne samo u krugovima aktivista. Pada mi na pamet stara legenda o dečaku i zmiji:

Dečak je hodao planinskom stazom i sreo zvečarku. Zmija je bila veoma stara i zamolila dečaka da je ponese do vrha planine da bi mogla da vidi još jedan zalazak sunca pre nego što umre.

„Ne, gospodine Zvečarko“, odgovorio je dečak s poštovanjem, ali oprezno. „Ako vas podignem, ugrišćete me i ja ću umreti.

“ Zvečarka je obećala da neće ugristi dečaka, pa ju je on pažljivo podigao i odneo do vrha planine. Odatle su zajedno gledali zalazak sunca i bilo je divno. Zmija je zamolila dečaka da je odnese kući i dečak je poneo zmiju niz planinu, a usput su svratili i do dečakove kuće, gde je dečak dao zmiji hranu, vodu i prenoćište. Kad su se ujutru probudili, dečak je podigao zmiju da bi je odneo njenoj kući da tamo umre. Kada su stigli do kuće stare zmije, dečak je krenuo da spusti zmiju kad se ona iznenada ustremila na njega i ujela ga.

„Zašto si to uradila?“ vrisnuo je dečak u bolu i šoku. „Sada ću sigurno umreti.“ Na šta je stara zmija odgovorikla: „Znao si ko sam još kad si me pokupio.“

Sasvim je sigurno da sam znao šta je Amazon „kad sam ga pokupio“. Bio sam svestan nekih od njihovih nečuvenih korporativnih praksi i pre nego što su me angažovali i iako sam znao ko su, priznajem da sam zažmurio na to jer mi je trebao posao. Ali, u svoju odbranu, ovo je bilo pre nego što je mnogo Amazonovih najtežih zločina iscurelo u javnost; nije bilo načina da znam za ove prakse tokom mog rada u AWS-u. Dugo se znalo da je više od 15.000 radnika Amazona koji rade na normu gonjeno do granice izdržljivosti i preko pod strašnim uslovima i satima rada. Muškarci i žene koji se satiru u ogromnim bezdušnim skladištima, gde su brzina i efikasnost jedino bitni, dok se Bezos trudi da iscedi i poslednji peni profita ispunjavajući porudžbine svojih klijenata što je brže i jeftinije moguće.

Allentown Morning Call je 2011. izvestio da su radnici Amazona u skladištu u Pennsylvaniji bili primorani na obavezan prekovremeni rad u nepodnošljivim radnim uslovima, uključujući rad na letnjoj vrelini od 38 stepeni. Mnogi nisu mogli da održe taj tempo, brojni radnici u skladištu kolabirali su usred iscrpljenosti vrelinom. Problem je bio toliko akutan da je Amazon organizovao ambulantna kola pred skladištem tokom vrelih letnjih meseci da bi radnici koji dehidriraju ili se onesveste zbog toplote mogli da dobiju prvu pomoć. Jedan bivši radnik je izjavio da je video više kolega kako padaju u nesvest na poslu ili ih medicinsko osoblje iznosi na kolicima ili ležaljci. „Nikad nisam imao osećaj da ću se onesvestiti niti sam ikad bio tretiran kao govno ni u jednom drugom skladištu sem u ovom“, izjavio je za Morning Call. „Mogu to da rade jer nema drugog posla u ovom delu države“. On je u pravu; nekada rudarski i industrijski region u punoj snazi danas se naziva Rust Belt, Zarđali pojas, zahvaljujući deindustrijalizaciji i smanjenju proizvodnje, kao što je Billy Joel ovekovečio u svom besmrtnom hitu iz 1980. „Allentown“.

Morning Call je intervjuisao 20 sadašnjih i bivših radnika u skladištu Lehigh Valley; samo je jedan rekao da je to dobro mesto za rad. Ostali su izjavili da su bili opasno iscrpljeni zbog užasnih letnjih temperatura, stalnih prigovora zbog njihove produktivnosti i stalnih pretnji otkazom. Radnici koji bi dobili otkaz bili su ponižavajuće izmarširani sa radnog mesta, kao strašan podsetnik njihovim kolegama da održe tempo i da se ne žale – inače… I sve to za 11 ili 12 dolara na sat, što nije dovoljno da pokrije ni njihove osnovne potrebe za život, a kamoli potrebe njihovih porodica. I pored toga, mnogi radnici u Amazonovim skladištima nisu imali drugi izbor nego da nastave da rade.

„Jednostavno sam nastavljala da teram sebe da radim“, rekla je Karen Salasky Morning Call-u. „Pitali su me zašto mi je učinak sve manji (na letnjoj vrelini) i rekla sam da mi učinak opada jer je vrelo i jer imam astmu.“ Salasky je izjavila da joj se često dešavalo da noću zaspi u suzama i da su ona i njene kolege često sarkastično uzvikivale; „Zaustavite robovlasništvo u Amazonu!“.

Jednog vrelog junskog dana Salasky se osetila utrnulo i prsti su počeli da joj drhte. Stavljena je u kolica i odvedena do kancelarije sa klima uređajem gde ju je pregledalo medicinsko osoblje – i gde gde je bila ispitivana od strane menadžmenta. „Bila sam zaista uznemirena i rekla sam: Sve do čega je vama stalo je norma, a ne dobrobit ljudi.“, rekla je. „U životu nisam radila za poslodavca koji pred vratima ima ambulantna kola da prihvataju ljude koje izgube svest zbog ekstremne vreline.“