By Vahid Razavi

Bilo je jedno od onih „letnjih“ jutara u San Franciscu koje opravdavaju staru lokalnu izreku, koja se često pogrešno pripisuje njegovom čuvenom stanovniku Marku Twainu, a koja kaže da je „najhladnija zima koju sam ikad doživeo bila je leto u San Francisku“. Dok sam išao od kola do zgrade suda, dugi mokri prsti Žapca Karla milovali su mi lice kao da smiruju moje iskidane živce i pripremaju ih za ono što predstoji. A ono što me je čekalo bilo je saslušanje u vezi sa mojim benefitima u slučaju nezaposlenosti i, kao što sam pretpostavljao, još jednom se ispostavilo da ono što prolazi kao pravda u naciji čiji je najviši sud doneo odluku da su korporacije ljudi, ali da ljudi nemaju nikakva prava na medicinsku pomoć od koje im život zavisi. Drugim rečima, nisam očekivao mnogo, budući da su SAD većinom ponovo postale korporatokratija, u kojoj zakon radi u interesu korporacija i elita. Može se reći da uprkos vremenu, nisam bio hladan kao led kada sam ušao u zgradu suda, ali sam svakako bio jednako mračan. Moje raspoloženje nije se popravilo ni kada me je sudija koja je pregledala moju žalbu obavestila da ne mogu (iako je to garantovano zakonom) da uvedem osobu koja će voditi beleške. Pozvao sam se na svoje zakonsko pravo zbog invaliditeta i sudija je dozvolila da i on bude sa nama. Sudija, žena koja je govorila mirno, ljubazna, ali odlučna, jasno je videla da sam u haosu sa živcima dok sam izlagao dokaze u svoju korist. Rekla mi je da „se smirim“ i podsetila me da bi mogla da presudi i u moju korist. Što je na kraju i uradila, bio sam srećan – i pomalo iznenađen – kada sam to shvatio. Dobio sam bitku, ali rat se nastavlja.

Dobio sam bednih 1.350 dolara za ono kroz šta sam prošao. Pomislio sam da bi ova suma, koliko god simbolična bila, učinila više dobra za ljudi koji rade za dobrobit svih nas nego što bi značila za mene. Intenet Archive je neprofitna digitalna biblioteka sa sedištem u San Franciscu, čija je misija „univerzalni pristup svem znanju“. Rade neverovatan posao na arhiviranju World Wide Weba od njegovih najranijih dana. Možete potražiti manje-više bilo šta na njihovoj Wayback Machine, od naslovne strane Yahoo-a na dan kad ste rođeni (ako ste rođeni 1995. ili kasnije) do obrisanih članaka za istraživanje. Naći ćete naučne časopise, stare knjige i one koje se više ne štampaju, novinske članke, i još mnogo toga. Štaviše, The internet Archive je vojnik na prvoj liniji fronta u borbi za net neutralnost i online privatnost. Bori se protiv masovnog nadzora NSA i opasnih zakona kao što je Stop Online Piracy Act (SOPA) i Preventing Real Online Threats to Economic Creativity and Theft of Intellectual Property Act (or PROTECT IP Act, a.k.a. PIPA). Oni su domaćini aktuelnih događaja kao što je Aaron Swartz International Hackathon, u čast kreatora Creative Commons-a, Reddit-a, RSS-a i tehnologije koja stoji iza SecureDrop-a. Suočavajući se sa 13 krivičnih dela, milion dolara kazne i 35 godina u federalnom zatvoru, sve za skidanje i objavljivanje ogromne vredne kolekcije akademskih članaka sa JSTOR-a, Swartz se obesio u svom stanu u Brooklynu, 11. januara 2013, kada je imao 26 godina.

Freedom of the Press Foundation, takođe sa sedištem u San Franciscu, neprofitna je organizacija koja podržava novinarstvo od javnog značaja, s tim da, kako je napisao sudija Murry Griffin u slučaju Pentagon Papersa: „oni koji su na vlasti moraju trpeti polemičku štampu, jogunastu štampu, sveprisutnu štampu, u cilju očuvanja i uvećanja vrednosti slobode izražavanja i prava ljudi da znaju.“ Freedom of the Press Foundation je utočište i neumorni zaštitnik zviždača, koji su često tretirani kao gori kriminalci od ratnih i korporativnih kriminalaca koje razotkrivaju. To pomaže da nezavisni novinari koriste i pojačaju svoje glasove. Oni rade neverovatan posao u borbi za interese slobodne štampe.

I na kraju, ali ne i najmanje važno, jeste moja crkva. Pomislio sam da bi trebalo nešto da podelim i sa svojom neposrednom zajednicom u San Franciscu i, pošto prisustvujem nedeljnoj misi svake sedmice u crkvi The Church for the Fellowship of All Peoples, odlučio sam da uložim i tamo. Kada oni kažu „svi ljudi“ („all peoples“), oni to zaista i misle. Osnovali su je 1944. dr Howard Thurman i dr Alfred Fisk i crkva je bila prva američka međurasna i međuverska kongregacija. Svake nedelje tamo možete videti ljude različitih rasa, veroispovesti, nacionalnog porekla i religijskih pogleda. Jedna od glavnih istaknutih misija crkve jeste „da nađe zajedničko stajalište sa kojeg svako od nas može da razmenjuje u bogatstvu naših različitosti i uzme udeo u plodovima Duha.“ Kongregacija izgovara sledeće uverenje na kraju svake nedeljne mise:

Potvrđujem svoju potrebu da uvećam razumevanje svih ljudi kao Božje dece i tragam za suštastvenim iskustvom Boga koji se otkrio u Isusu iz Nazareta i drugim velikim religioznim duhovima čija im je privrženost Bogu dala osnov za njihovu privrženost svim ljudima.

Priželjkujem učešće u duhovnom rastu i etičkoj svesti ljudi različitih nacionalnih, kulturnih, rasnih i verskih nasleđa ujedinjenih u religijsku zajednicu.

Priželjkujem snagu udruženog bogosluženja kroz pristupanje crkvi The Church for the Fellowship of All Peoples, gde je od posebne važnosti lična posvećenost razumevanju Božje svrhe ovde i na svim mestima.

Prvosveštenik prečasni dr Dorsey O. Blake je čovek mirne reči i prodornog pogleda, čije propovedi svedoče o svesti i povezanosti sa borbom za socijalnu, ekonomsku i duhovnu pravdu. Prvi put sam dobrog velečasnog sreo dok sam posećivao Unitarian Universalist Church, gde je on držao propoved o ljudskim pravima. Tražio sam njegovu posetnicu i pratio ga u njegovu crkvu, koja je mnogo manja, ali sa mnogo više različitosti. A imala je i bolju muziku, sa dr Carlom Blakeom koji slavno svira klavir. Kada ste u bolnici, većina ljudi će vam poslati karticu sa željama za brzo ozdravljenje i neko cveće. Ne i velečasni Blake. On se potrudio da dođe i obiđe me i ja nikad neću zaboraviti njegovu milost u vreme kada mi je podrška najviše trebala. Postoji vreme u životu svakog čoveka kada mu je iskreno potrebno duhovno utemeljenje i upravo je to ono što su mi velečasni Blake i The Church for the Fellowship of All Peoples dali.

Na jednoj nedeljenoj misi velečasni Blake se u svojoj propovedi dotakao istorijskih ličnosti kao što su Thoreau i Marx. Ono što ih povezuje jeste činjenica da pripadaju grupi prosvetljenih istorijskih – i savremenih – ličnosti koji su razumeli ono što je velečasni Martin Luther King Jr (kome je Thurman bio mentor) nazvao obavezom pristojnih ljudskih bića da se odupru sistemima i aktima nejednakosti. Prečasni Blake je čak imao odvažnost da nas podseti da Deklaracija nezavisnosti daje „nama, narodu“ svetu dužnost da „zbacimo“ represivnu vladu. Zamislite šta bi se desilo kad bismo to probali danas! Blake citira suosnivača crkve Howarda Thurmana verovatno više nego ikoga drugog, a na jednoj skorijoj njegovoj propovedi kojoj sam prisustvovao, većinom je čitao iz Thurmanovog meditativnog remek-dela „How Good to Center Down“:

Kako je dobro skrasiti se! Sedeti mirno i gledati sebe u prolazu! Ulice naših umova ključaju u beskrajnom saobraćaju; Naši duhovi odjekuju u sukobima, sa glasnim tišinama, Dok nešto duboko u našim gladima i žeđima za trenutkom mira i pauze za odmor. Punim intenziteton tražimo, pre nego tišina prođe, svež smisao reda u našem življenju; Pravac, snažnu sigurnu svrhu koja će strukturisati našu zbunjenost i doneti smisao u naš haos. Gledamo u sebe u ovom trenutku čekanja – kakvi smo ljudi. Pitanja ostaju: šta radimo s našim životima? Šta je kraj naših činjenja? Gde pokušavamo otići? Na šta stavljamo naglasak i na šta su naše vrednosti fokusirane?

S kakvom svrhom podnosimo žrtve? Gde je moje blago i šta najviše volim u životu? Šta najviše mrzim u životu, a čemu sam veran? Iznova i iznova pitanja pobeđuju trenutak čekanja Dok slušamo, plutajući kroz sve odjeke naših nemira, postoji i zvuk druge vrste – Dublji zapis koji jedino mirnoća srca razjašnjava. Kreće se direktno ka suštini našeg bića. Naša pitanja su dobila odgovore, Naše duše su osvežene, i vraćamo se nazad u saobraćaj naših dnevnih rutina Sa mirom Večnosti u našim koracima Kako je dobro skrasiti se!

„Ne pitajte šta svetu treba“, kaže Thurman. „Pitajte šta vas čini živima i idite, uradite to, jer ono što svetu treba jesu ljudi koji su oživeli.“ Za mene, oživeti je značilo da razmotrim pokretanje i rast Ethics In Tech kao efektivnu neprofitnu organizaciju koja govori istinu o korporativnoj moći i koja se bori za sva naša prava.