By Vahid Razavi

Proveo sam nedelju dana u Stanford Hospital i još tri nedelje na psihijatrijskom odeljenju u San Francisco General Hospital, pre nego što su me konačno prebacili u Laguna Honda Hospital and Rehabilitation Center na oporavak od tri i po meseca. Sam bog zna šta bih radio da nije bilo Obamacare-a; svakako ne bih imao zdravstveno osiguranje, a pogotovo ne bih imao finansijska sredstva da platim ogromne medicinske troškove koji su se pojavili. Zauvek sam zahvalan nebrojenim medicinskim profesionalcima koji su mi pomogli. Svi su bili ljubazni, veoma posvećeni i kompetentni. Bio sam vezan za kolica i nisam smeo da napravim nikakav pritisak na moje slomljene članke; čak i u kolicima, morao sam da nosim mider. To je bilo ponizno iskustvo. To što nisam bio u stanju da koristim toalet bilo je najgori deo. Laguna Honda Hospital and Rehabilitation Center pruža uglavnom palijativnu negu; njihovi pacijenti su odrasli, koji su mnogo stariji i koji pate od hroničnih bolesti. Sećam se da je jedan od mojih cimera bio dementan i da se borio svom svojom preostalom snagom protiv ljubaznih sestara koje su dolazile do njegovog kreveta. Biti u bolnici toliko dugo je neopisivo tužna situacija u kojoj se čovek može naći. Iz mog bolničkog kreveta skajpovao sam sa prijateljima i saradnicima sa Balkana i rekao im da konačno zauvek napuštam BizCloud i da više ne želim da budem povezan sa brendom za koji sam se toliko trudio da ga stvorim; odustajem. Prebacio sam vlasništvo nad kompanijom na njih i zajedno sa svojim većinskim udelom. U roku od nekoliko meseci od mog pokušaja samoubistva, moj tim je odlučio za zatvori biznis i više nije bilo BizCloud-a. Bio je oktobar 2014. i svako iz San Franciska će vam reći da je to mesec kad su Giantsi započeli još jedan neverovatan playoff run, osvojivši na kraju treću titulu World Series za pet godina. Dok se poslednji dragulj smeštao u krunu Giantsa, i moje kosti su došle na svoje mesto. Nisam mogao nikud; navijao sam za narandžasto-crne iz svog bolničkog kreveta. Loše vesti u ovoj situaciji su očigledne. Dobre vesti su da sam imao prijatelje koji su me posećivali i koji bi mi prošvercovali poneku zabranjenu sitnicu, da bih ipak mogao da proslavim. Donosili bi mi one male flašice Jack Daniel’s-a koje se dobijaju u avionu, pa bih to mešao sa koka-kolom, pa sam mogao da uživam u povremenim koktelima. Ovo verovatno nije bila baš najbolja ideja. Nisam se konsultovao ni sa jednim lekarom, ali ipak mislim da ne postoji lekar koji se ne bi, makar krajnje nevoljno, saglasio da bi malo viskija moglo da pomogne u ublažavanju mojih stravičnih bolova i teške dosade zbog toga što sam mesecima zaglavljen na istom mestu. Moj boravak u Laguna Honda Hospital-u potrajao je mnogo duže od World Series, tokom cele jeseni, pa smo zašli i u zimu. Nedelje su sporo prolazile i konačno je došao Božić, kao i Nova godina, i nastupila je 2015. godina. I dalje sam bio vezan za krevet i nikad se u životu nisam bednije osećao. Hvala Bogu na mojoj porodici i prijateljima, oko kojih se uglavnom moj svet okretao dok sam bio hospitalizovan. Moja majka je menjala dva autobusa da bi me posećivala skoro svakog dana. Donosila mi je razne domaće persijske delicije i sveže voće, recimo nar. Ona je stvarno najdivnija mama na svetu i osećam se užasno zbog svega što je morala da prođe zbog mene. Moj pokušaj samoubistva strašno je uticao na nju i toliko sam joj zahvalan na njenoj trajnoj i bezuslovnoj ljubavi. Čak je bila njena ideja da ljudima kažemo da sam „pao“ sa balkona dok sam njoj nešto pomagao. Na kraju krajeva, cela situacija je bila veoma neugodna i za nju, jer sam skočio sa njenog balkona u njenu zajednicu – građanski centar za seniore, koji je bio jednako izbirljiv po pitanju primanja novih članova kao i bilo koja srednjoškolska ekipa. Među tim starim damama ogovaranja su se širila brže nego požari po Californiji i nek sam proklet ako dozvolim da moja majka bude izložena takvom uznemiravanju; ona ima 83 godine. Pored moje majke i brata, moj dragi prijatelj Mike Rufo dolazio je sa svojom gitarom i pravio mi društvo. Drugi prijatelji-aktivisti, uključujući i članove pokreta Occupy Wall Street, takođe su se potrudili. Prijatelji od Floride do Los Angelesa dolazili su i u kolicima me vodili do malog zoo vrta u okviru bolnice, gde sam se prvi put sprijateljio s nekim slatkim kozama i mačkama. Bio sam blagoslovljen takvim divnim prijateljima i takvom divnom familijom. Da bih sačuvao dostojanstvo, rekao sam ljudima tu „belu laž“ da sam nešto popravljao na balkonu kad sam se okliznuo i pao. Nisam želeo da se ni ja niti moja porodica suočavamo sa stigmom koju mentalna bolest i samoubistvo povlače sa sobom. Na nesreću, društvo smatra da je mnogo bolje imati slomljenu kičmu nego mentalnu bolest… ili sam makar ja mislio da će ljudi tako reagovati na mene i moj bipolarni poremećaj. Uprkos ovim posetama dragih ljudi koji su mi podizali duh, ipak me je strašno mučila dosada tokom ta četiri meseca koliko sam proveo na oporavku u Laguna Honda Hospital – naročito ako se ima u vidu da sam bio stacioniran na palijativi, gde ljudi u suštini čekaju da umru. Nije bilo šta drugo da se radi tamo osim da se gleda TV ili da se istražuju mogućnosti aparata za koka-kolu. Odlučio sam da odem na Tinder i da vidim u čemu je fora sa online datingom. Stvar je u tome što je Tinder baziran na lokaciji. Postojala je veća verovatnoća da na Tinderu nabasam na nekog iz susedne sobe, što bi se u ovom slučaju najverovatnije završilo tako što bi umrla na meni. A čak i ako nađem nekoga, šta bih radio? Ja sam u psihijatrijskoj bolnici. U sobi sam sa drugim pacijentom. On je psihotičan. Jadnik udara druge pacijente, medicinske sestre i lekare; potrebno je petoro da ga savladaju. Zamislite mene, u stanju u kakvom sam bio i u situaciji u kojoj sam se našao, kako pokušavam da pronađem pravu ljubav na Tinderu. Tako ti je to kad tražiš ljubav na svim pogrešnim mestima. Znao sam da bi bilo bolje da se fokusiram na to da dovedem svoj život u red pre nego potražim nekoga s kim bih ga delio. Podneo sam zahtev da proglasim lični bankrot iz mog bolničkog kreveta. Ljubazni advokat je bio voljan da dođe do mog kreveta da završimo papirologiju. Dok sam zatvarao poglavlje o BizCloud-u i podnosio zahtev da proglasim bankrot da bih sredio svoje finansije, fokusirao sam se na pronalaženje posla s punim radnim vremenom. Sve moje aspiracije o tome da vodim jednu tech kompaniju razbile su se o zid i sve što sam želeo bilo je da radim u istom segmentu cloud computing industrije i da ponovo stanem na noge; počeo sam da zakazujem intervjue još dok sam bio u bolnici. Bolnički krevet nije baš najudobnije mesto sa kog možete raditi intervju za posao. Prevozili su me zajedno sa krevetom, zbog slomljene kičme, slomljenih članaka, i čak bez mogućnosti da sam odem do toaleta, ali nastavio sam sa intervjuima u potrazi za pravom prilikom. Telefonski intervjui nisu bili problem, pravi izazov je bio kako ću izvesti face-to-face intervjue kad do njih bude došlo. Moraću da koristim kolica da bih išao na posao. Kao deo onlajn intervjua, otkrio sam sve svoje invaliditete, uključujući i bipolarni poremećaj. Kada sam u januaru 2015. otpušten izu bolnice, i dalje sam se kretao uz pomoć oslonca i tako je bilo prvih nekoliko nedelja dok sam prolazio kroz intenzivnu fizikalnu terapiju. Provodio sam dobrih nekoliko sati svakog dana tražeći posao koji bi bio odgovarajuć za mene. Od 1990-ih proveo sam najveći deo svoje karijere na izvršnim funkcijama, radeći za kompanije kao što su Bay Networks, Exodus, Qwest Communications, Fast Search i Transfer, i na kraju – BizCloud. Nešto dobro tamo negde čekalo je na mene. Trebalo je samo da otkrijem šta.