By Vahid Razavi

Nakon terorističkih napada na Sjedinjene Američke Države 9. septembra 2001. godine, administracija predsednika George W. Busha ustanovila je nekoliko politika i akcija koje su šokirale savest sveta, u isto vreme kršeći zakon i bilo kakav smisao ljudske pristojnosti. Bush je objavio globalni rat protiv terorizma, koji je i dalje na snazi, 17 godina kasnije, a koji je sam predsednik opisao kao „krstaški rat“ protiv „zla“, targetirajući šest zemalja od kojih, osim jedne, nijedna nije imala nikakve veze sa događajima 9. septembra. Učinio je da mučenje postane oficijelna politika njegove administracije i veoma proširio državne moći nadzora. Sprovodio je ekteritorijalne otmice, praksu koja deluje van zakona, a koja podrazumeva slanje osumnjičenih za terorizam u treće zemlje na ispitivanje i tamničenje. Pored toga što su slali pritvorenike u zemlje za koje su zvaničnici SAD-a znali da će pritvorenici biti mučeni, Sjedinjene Države takođe su držale osumnjičene u zalivu Gvantanamo (Guantanamo Bay) na Kubi i u nekom od zatvora CIA-e, kojih postoji čitava mreža, a koji su poznati pod nazivom „black sites“ u preko dvanaest zemalja. Tamo su ih držali bez podignute optužnice i bez pristupa pravnoj pomoći Crvenog krsta. Mnogi muškarci i žene (mnogi od njih nevini) bili su podvrgnuti mučenju na ovim mestima. Lokacije su išle od sedište nacionalne bezbednosti u afričkoj Gambiji do akademije jahanja u Litvaniji. Trenutna direktorka CIA-e Gina Haspel nadgledala je jedan takav black site na Tajlandu, gde je, kratko pre njenog dolaska, osumnjičeni za terorizam Abu Zabuydah bio izložen mučenju simuliranim davljenjem (waterboarding) čak 83 puta u toku jednog meseca. Ispostavilo se da ništa od optužbi koje su pripisivane Abu Zabuydahu nije tačno, a kasnije je otkriveno da je bio mučen bez obzira na to što je sarađivao sa svojim ispitivačima. Drugi zatvorenici po tajnim zatvorima CIA-e visili su danima zakačeni lancima za plafon, zatvarani u kutije, ukidan im je san, okovani goli na niskim temperaturama i izloženi režiranim lažnim pogubljenjima. Ovo su samo neka od mučenja koje su zatvorenici doživljavali u američkom zarobljeništvu. Mnoge prijateljske nacije, kao i neki od najbrutalnijih svetskih diktatora (uključujući Bashara al-Assada iz Sirije, Muammara Gaddafija iz Libije, i mule iz Irana) rado su saučestvovale u Bushovom režimu eksteritorijalnih otmica. Američko izmeštanje mučenja i ispitivanja zahtevalo je specijalnu podršku za logistiku i transport i CSC je bio tu da se javi na Bushov poziv. CSC-ov put u pružanje usluga eksteritorijalnih otmica počeo je u martu 2003. kada su za 14 miliona dolara preuzeli Dyn Corp, kompaniju koja se bavi pružanjem usluga u oblasti avijacije i transporta i koja je skoro sve svoje prihode zaradila zahvaljujući ugovorima sa vladom. DynCorp je takođe bio ozloglašen zbog nedostatka etike i kriminalnog postupanja nekih svojih zaposlenih. U Bosni, na primer, američki podizvođači angažovani od strane DynCorp-a u američkim vojnim bazama, bili su aktivno uključeni u trgovinu ljudima i seksualnim uslugama, kupujući i prodajući žene i devojčice od kojih su neke imale svega 12 godina, kao svoje lične seksualne robinje. Devojčice, koje su uglavnom bile žrtve trgovine ljudima iz Istočne Evrope (ali je takođe bilo žena i devojčica otetih sa lokala), prodavane su u lokalnim barovima i bordelima zaposlenima DynCorpa za oko 600 dolara od strane lokalnih kriminalnih grupa. Ropstvo je bilo toliko rašireno da su zaposleni DynCorp-a ponosno paradirali kroz grad sa svojim devojkama. Čak su ih dovodili na određene pozicije u kompaniji. Kad bi ih se zasitili, vraćali bi ih po ceni od 50 centi po dolaru, a devojke bi onda bile preprodavane drugim zaposlenima u DynCorp-u. Ben Johnston, mehaničar helikoptera, angažovan od strane DynCorp-a u vojnoj bazi u blizini Tuzle, ustuknuo je od užasa kada je jednog dana čuo jednog od svojih kolega, čoveka u svojim šezdesetim, koji se hvalio time da njegova devojčica nema „ni dana više od 12 godina“. Johnston je često viđao ove dečje seksualne robinje kako se igraju sa drugom decom dok ih njihovi američki vlasnici nadgledaju iz blizine. On je rekao Salonu da mu je najmanje sedam njegovih kolega reklo da poseduje robove. Jedan je čak tvrdio da poseduje pola bordela; sebe je nazivao „pimp daddy“ (tatica podvodač). Johnston je posao zviždač. Obavestio je Army Criminal Investigative Command (CID), koja je navela zaposlenog DynCorp-a da prizna da je kupio sebi robinju za seks. Takođe je prijavio i druge zaposlene uključujući i site menadžera. A onda je slučaj zatvoren. Niko se iz DynCorp-a nikad nije suočio ni sa kakvim optužbama za zločine. Bosanska policija je pokušala da goni zločince, ali je DynCorp brzo povukao upletene radnike van zemlje. Najgore što je moglo da im se desi jeste da izgube posao. Ben Johnston je takođe otpušten. On ih je tužio i postigao pogodbu van suda za iznos koji nije objavljen. U Avganistanu podizvođači DynCorp-a kupovali su drogu i unajmljivali mlade „dečake za ples“ – eufemizam korišten za ono što je State Department nazvao „kulturološki sankcionisan oblik silovanja muškaraca“ – da bi „zabavljali“ avganistansku policiju, koju je trebalo da obuče. „Dečaci za ples“ bili su obučeni i našminkani kao žene, a onda bi plesali delikatan ples za isključivo mušku publiku. Dečaci su tada obično bili primoravani na seks sa njihovim „vlasnicima“ muškarcima. Takvi postupci naveli su Pentagon da predloži zabranu saradnje sa Ministarstvom odbrane za one kompanije koje su umešane u trgovinu ljudima ili seksualnim robovima. Ipak, bar pet lobija vezanih za vojno-industrijski kompleks, a koji predstavljaju i kompanije DynCorp, Haliburton i KBR, ujedinili su se da ponište ovu meru. To je bila kompanija koju je CSC stekao te 2003. godine. Vrlo brzo su počeli da koriste preimućstva DynCorp-a u avio saobraćaju i logistici. Počinjao je novi rat, a ratno vreme je vreme profita za korporacije koje su zupčanici u mašineriji vojno-industrijskog kompleksa. CSC se izdaje za „globalnog lidera u obezbeđivanju poslovnih rešenja i usluga baziranih na tehnologiji“. Na sajtu kompanije stoji objašnjenje da oni pomažu u „rešavanju velikih, tehnički kompleksnih izazova koji su presudni za uspeh zadate misije“. Jedan od tih izazova bio je i ilegalan transport kidnapovanih žrtava mučenja CIA-e. CSC je prodao svoje DynCorp jedinice u decembru 2004, tvrdeći da se ne uklapaju u fokus kompanije po pitanju informacionih tehnologija. Privatni investicioni fond Veritas Capital iz New Yorka platio je 775 miliona dolara u kešu i još 75 miliona dolara u preferencijalnim akcijama, dok je CSC zadržao DynCorp-ovo poslovanje informacionim tehnologijama. CSC je ostvario nekih 1,6 milijardi dolara prihoda od devested units tokom prethodne godine. Međutim, dokumenta prikupljena od strane udruženja za ljudska prava Reprieve, sa sedištem u UK, otkrila su da je posle 2004. CSC i dalje obavljao poslove u vezi sa eksteritorijalnim otmicama za vladu SAD-a, a kad je Reprieve pisao CSC-u i tražio od njih da potpišu sporazum o „nultoj toleranciji prema mučenju“, te da na taj način obećaju da kompanija neće učestvovati u eksteritorijalnim otmicama, iz CSC-a su to odbili.