By Vahid Razavi

Sa toliko previranja u svetu priznajem da je bilo teško ostati fokusiran samo na poslovanje BizCloud-a. Svi smo osećali kao da imamo toliko toga da kažemo; hteli smo da dignemo glas protiv najgoreg od svega što smo videli da se dešava oko nas i ponovo uverimo ljude da nada i dalje postoji, da je drugačiji, bolji svet zaista i dalje moguć. Moj tim u Srbiji i ja odlučili smo da posvetimo naše vreme pisanju i objavljivanju knjige koju smo nazvali The Age of Nepotism. Naslov sam izabrao ja, dok sam iz globalne perspektive razmišljao o tome kako se ljudska bića odnose između sebe i kako brinemo jedni o drugima u vremenima iskušenja. I kako onda, kada dođemo do pozicija moći, povučemo svoju porodicu i svoje prijatelje da nam pomognu u tome da rasprodamo našu zemlju i naše vrednosti. Prvo smo lansirali sajt istog imena i iskoristili društvene mreže da skrenemo pažnju ne samo na teme u vezi sa Wall Streetom i kapitalizmom, već i na međunarodne teme kao što su Zeleni pokret, koji se bori protiv opresivnog režima u Iranu. The Age of Nepotism pokušao je da ukaže na hipokriziju rata, siromaštvo i društvenu nepravdu. Pokrivali smo zločine počinjene u ime demokratije širom zemljine kugle, od ekonomskih zločina do nečovečnosti u Iranu i arapskom svetu. Podsetiću vas da se sve ovo dešavalo pred Arapsko proleće, gde je čitav region odbacivao autoritarne režime, većinom podržanih od strane SAD-a, koji su vladali narodima od atlantske obale Afrike do srednjovekovnih fundamentalističkih režima u Saudijskoj Arabiji i dalje. Proći će više od godinu dana dok tuniski prodavac voća Mohammed Bouazizi oduzme sebi život u svom smelom anti-korupcijskom protestu, ali duh Arapskog proleća navirao je u duše nebrojenih miliona potlačenih širom zemljine kugle, čiji duh je bio definitivno opipljiv među hrabrim muškarcima i ženama, mladićima i devojkama koji su izašli na ulice Teherana i drugih iranskih gradova za vreme Zelenih demonstracija. The Age of Nepotism je delom dnevnik s putovanja – kao i Mark Twain, oduvek sam verovao da su putovanja fatalna po predrasude – delom ekonomski, delom manifest društvene pravde, delom umetnički projekat, a delom refleksije čoveka na ivici. Nismo prodali previše primeraka. Ali opet, to nam ni nije bio cilj. Posmatrao sam i komentarisao kako je svet oko mene poludeo na najbolji način na koji sam umeo, a pisanje knjige The Age of Nepotism bio je dragulj u kruni mog celoživotnog aktivizma i neprocenjivo iskustvo za sve što će posle toga doći. U početku nisam planirao ništa više od kraće posete Srbiji. Stigao sam u Srbiju, a da nisam imao čak ni hotelsku rezervaciju i sa primerkom Lonely Planeta da mi bude vodič. Srećom, Beograd me je dočekao raširenih ruku i veoma gostoljubivo. To je obično značilo prilične količine rakije i srčane uzvike „živeli“! Primetio sam sličnosti između Srba i Iranaca, kao na primer to što su oba naroda izuzetno ponosna i nezavisna, koje iritira nasilničko ponašanje SAD-a, ali uprkos tome imaju izuzetan afinitet prema Amerikancima i njihovoj kulturi. I ovo važi usred ruralnih predela Srbije kao i u kosmopolitskom Beogradu. Kad sam se jednom, na primer, vraćao iz posete selu jednog mog prijatelja, iz nekog razloga moja kartica nije htela da prođe na pumpi nakon što sam napunio rezervoar gorivom, a pumpadžija me je pustio da odem jer sam mu obećao da ću se vratiti sa njegovih 40 evra. Obožavao sam da posećujem sela, da upoznajem porodice mojih prijatelja (upoznao sam toliko divnih baka i deka) i da budem gost u njihovim domovima. Isto tako, često puta bih samo lutao ulicama Beograda, ne znajući tačno kuda idem, ali sam otkrivao nove avanture iza svakog ugla. Što sam više dolazio u kontakt sa običnim Srbima na pijacama i svuda po gradu, primećivao sam oklevanje u tome da govore na engleskom. Ljudi bi pitali da li sam iz Sjedinjenih Država i čim bih rekao da jesam, već bi me prostrelili nekom od varijacija na temu: „Vi ste nas bombardovali“. Onda bih ima rekao da sam Amerikanac iz Irana, a oni bi se smejali i rekli nešto u smislu: „Pazi se, vi ćete biti bombardovani sledeći!“. Onda bismo se neizbežno nasmešili, kiselo, i poželeli jedni drugima sve najbolje. Ljudi na Balkanu su dobro upoznati sa lokalnim i međunarodnim odnosima. Prate politiku. Ovo je delom zahvaljujući geografskom položaju, kao i brutalnim ožiljcima od ratova koje još uvek nije izlečilo vreme. Srbi imaju puno razloga da zaziru od Sjedinjenih Država i drugih Zapadnih sila. Kada se bivša Jugoslavija raspadala, Zapadne sile nisu uradile ništa da pomognu ekonomiju regiona i dopustili su slobodan pad. A onda ih je 1999. NATO bombardovao – što Srbe progoni do današnjeg dana, 20 godina kasnije. Sve strane su počinile užasne stvari tokom decenije sukoba u regionu nakon što je Jugoslavija počela da se raspada 1991. Hrvati su počinili etničko čišćenje nad Srbima tokom Operacije Oluja u Krajini; Srbi su počinili etničko čišćenje bosanskih muslimana i Hrvata; podržani od strane SAD-a, teroristi Odbrambene vojske Kosova – od kojih su neki bili trenirani sa Osamom bin Ladenom u Avganistanu – počinili su etničko čišćenje nad Srbima. Vođa Srba Slobodan Milošević sasvim sigurno je bio ratni zločinac. Ipak, time što su selektivno isticani samo srpski zločini u cilju vođenja rata protiv srpskog naroda i time što su javno izjavili da je svrha pokolja da se „sačuva kredibilitet NATO-a“, predsednik Bill Clinton i njegovi saveznici s pravom su od strane Srba smatrani ratnohuškačkim licemerima. Nema mesta sumnji da su NATO avioni targetirali srpski narod barem onoliko, ako ne i više, koliko i srpske vojne ciljeve. U bombardovanju je stradalo civila koliko i vojnika tako što su namerno gađani civilna infrastruktura, uključujući i električnu mrežu, vodovod, mostove, železničke pruge i mas-medije. Zbog toga što je NATO želeo „rat bez gubitaka“ (zero casualty war) – za svoje pilote, naravno, ne i za srpski narod – njihovi avioni su leteli toliko visoko da su bombe neizbežno „slučajno“ pale na prepun putnički voz, bolnicu, pijacu punu ljudi, starački dom, izbeglice u bekstvu, kuću 30 milja daleko u Bugarskoj, pa čak i na Kinesku ambasadu u Beogradu. Sjedinjene Države su za to poslednje krivile stare mape. Kad je sve bilo gotovo, stotine muškaraca, žena i dece završili su mrtvi, a još mnogo više njih ranjeni. Ono što je takođe bilo ozbiljno narušeno jeste poverenje Srba u Zapadne nacije i institucije. Ali Srbi su neverovatno otporan narod, obdaren jedinstvenim smislom za humor. Oni nose brutalne posledice bombardovanja, sahranili su svoje mrtve, otresli prašinu sa sebe i otišli za svojim poslom. Možete videti i čuti njihov prkosan humor na ulicama Beograda u svemu – od viceva koje pričaju jedni drugima do morbidno nazvanih biznisa kao „Bum Sendvič“. Imajući u vidu istoriju SAD-a i njihovo ponašanje na Balkanu, kao i širom sveta uostalom, zaista mogu da razumem zašto su moji saradnici u BizCloud-u u Srbiji u početku bili prilično nevoljni da sarađuju na političkoj knjizi. Bili su razumljivo uzdržani pitajući se da li ću pisati imajući na umu najbolje interese Srbije i regiona i plašili su se da bih mogao pogrešno da prikažem istinu. Međutim, nakon što sam im ispričao o svom iskustvu odlaska iz ratom razorenog Irana, složili su se da rade sa mnom na knjizi The Age of Nepotism, kao i na BizCloud-u. Imao sam veoma sposobne i entuzijastične partnere dok sam radio na izveštaju o društvenoj nepravdi od Wall Streeta do ulica Teherana za vreme Zelene revolucije. Počeli smo neumorno da informišemo i edukujemo svet – a naročito Amerikance – o geopolitici Balkana. Zaista sam osećao da smo u poziciji da vidimo iza religioznih i etničkih razdvajanja i razlika koji su uzrokovali toliko bola i patnje u regionu i širom planete.