By Vahid Razavi

Avgusta 2008. otišao iz Sjedinjenih Država za Beograd, u Srbiju, s namerom da angažujem grafičke dizajnere i developere za moj novi startap, BizCloud. Ideja koja je dovela do stvaranja BizCloud-a bila je da se pruže onlajn direktorijumi preduzećima, tako da oni mogu čuvati dokumentaciju i aplikacije u cloudu i da mogu deliti taj materijal slobodno sa vendorima i dobavljačima. Mi bismo poslovnoj zajednici obezbedili podatke, softver kao uslugu (SaaS) i infrastrukturu kao uslugu (IaaS). Činilo se logičnim da startujemo B2B kompaniju, jer je ova usluga bila relativno slabo zastupljena za poslovnu zajednicu u poređenju sa B2C sektorom. Naše SaaS i IaaS ponude uključivale su BI (Business Inteligence), demografske podatke i poslovne informacije. Lansirali smo BizCloud u decembru 2008. U našoj inicijalnoj iteraciji targetirali smo preduzetnike i provajdere B2B usluga uključujući brokere, računovođe, advokate i druge. Ponosili smo se bazom od preko 14 miliona biznisa u SAD-u. Ovo blago od informacija kombinovali smo sa demografskim podacima, stvarajući impresivno skladište dokumenata i slika za preduzetnike. Smatrali smo da će to, u kombinaciji sa našim SaaS alatima, biti moćna kombinacija. Naš cilj je bio da Google pretraživač indeksira naše podatke tako da preduzetnici mogu izvući maksimum iz benefita koje im pruža naša platforma. Uskoro smo shvatili da Google neće indeksirati našu stranu jer obimni podaci BizCloud-a nisu smatrani „jedinstvenim“. Sačuvaj bože da mala kompanija kao naša pomisli da bude indeksirana i objavljena kada titani industrije kao Google i Yelp imaju ogroman udeo u 14 miliona biznisa u našoj bazi podataka! Iako naši podaci imaju drugačiju svrhu i drugačiju publiku, nismo uspeli da ih indeksiramo. To smo mogli da uradimo, naravno, samo tako što bismo platili enormnu cifru Google-u. Možda se previše prašine diže u vezi sa temama koje se tiču neutralnosti interneta, ali plati-da-se-igraš (pay-to-play) prati internet otkako su se tech giganti ozbiljno uzdigli. Krajem 2008. i početkom 2009. finansijska tržišta doživela su kolaps. Uhvaćeni smo sa spuštenom gardom, kao i manje-više svi ostali, iako sam ja već neko vreme upozoravao na to da je ekonomski model prihvaćen u SAD i drugim „naprednim“ nacijama tempirana bomba sa kratkim fitiljem. Onda je nastupio slom i nismo imali nikakvih drugih opcija za finansiranje osim novca moje porodice i mojih ličnih investicija. Da platimo Google-u da indeksira naše podatke za optimalne rezultate pretraživanja apsolutno nije dolazilo u obzir. Trebao nam je drugačiji pristup. Umesto da se baziramo na podacima kao osnovi, počeli smo sa kontent marketingom pod brendovima BizCloud i BizCloud Network. Angažovao sam urednika i tim kopirajtera da pokriju industriju. Za šest godina, koliko sam vodio BizCloud, napravili smo preko 5.500 članaka i blog postova, i preko 100 videa na temu razvoja i širenja cloud computing industrije, kao i uticaj cloud computing-a na poslovnu zajednicu. Postali smo cloud broker i ispunili naš biznis plan da isporučimo sadržaj da bismo prodali cloud computing proizvode poslovnoj zajednici. Postali smo i partneri sa nekima od biznis lidera i pomogli im u promociji u saradnji sa našim kopirajterima i praveći profesionalne videe. Često me pitaju zašto sam izabrao baš Srbiju. Tamo sam stigao preko Hrvatske, gde sam već bio putovao i gde sam se zaljubio u Balkan. Kombinovao sam posao i zadovoljstvo – i verovatno je u tome bilo više ovog potonjeg i nedovoljno ovog prvog. Bilo je vreme da se uozbiljim, a to je značilo da stignem u Beograd što pre. Moj prvi utisak o srpskoj prestonici bio je da je to jedno od čudnijih mesta na kom se čovek može naći. U to vreme još uvek su se mogle videti zgrade oštećene u NATO bombardovanju 1999, „kredibilnoj“ kampanji protiv Slobodana Miloševića i srpskih ratnih zločina u bukvalno balkanizovanoj bivšoj Jugoslaviji. Mnogi Amerikanci nemaju predstavu koliko je štete narodu Srbije naneto u njihovo ime i sa novcem koji su oni uplaćivali kao porez. Vratićemo se na ovo uskoro, ali kad već govorim o prvim utiscima o Beogradu, ono čega se stvarno sećam jeste da je to veoma živ grad, sa veoma razvijenom kafe-kulturom, i kako su svi, čak i oni manje imućni, izgledali neverovatno stylish. Dugo vremena kapija između Istoka i Zapada, divni Beograd je grad kontrasta. To je jedan od najstarijih gradova u Evropi, ali kao što sam pomenuo, njegovi stanovnici – naročito oni mlađi – odišu modernošću koja se ogleda u odeći koju nose, umetnosti koju vole, i u načinu na koji komuniciraju sa ljudima oko sebe. Kao bivša prestonica multinacionalne, multietničke i multikonfesionalne federalne Jugoslavije, to je grad u kome se stapaju jezik, muzika i kuhinja, reflektujući kosmopolitizam na kojem bi mu mogli pozavideti mnogo veći gradovi širom sveta. Čuveni plavi Dunav i reka Sava protiču kroz samo srce grada kao vanvremenska veza između Balkana i naroda Centralne i Zapadne Evrope. Beograđani su otvoreni ka svetu i dobro obrazovani. Mesto jednako dobro kao i svako drugo da čovek tu ostane i započne biznis, iako smo bili na pragu toga da iskusimo najveću ekonomsku katastrofu od vremena Velike depresije. Iznajmili smo kancelarije u centru Beograda. Moji dani tamo prolazili su u radu sa mojim timom na razvoju BizCloud-a. Razbijali smo se od posla, ali smo se sjajno provodili gradeći kompaniju i uživajući u druženju. Imali smo ono što Amerikanci zovu sjajan work-life balance, moral među zaposlenima je bio na visokom nivou i zaista smo imali osećaj postignuća dok smo išli napred i stvarali najbolju moguću kompaniju koju smo mogli. Elem, nedelju dana nakon što sam stigao u Srbiju, finansijska tržišta su se srušila. Osnovni uzrok krize, koji se zgodno zaboravlja od strane istih špekulativnih sila koje su nas dovele do same ivice propasti još jednom sada kada ovo pišem deset godina kasnije, bio je u deregulaciji finansijske industrije. Tokom mnogo decenija – zapravo, od vremena Velike depresije – komercijalnim bankama je mudro bilo zabranjeno da ulaze u trgovinu derivativima hedge fondova. Ali ova barijera je srušena kada je predsednik Bill Clinton potpisao zakon kojim se ukida Glass-Steagall Act 1999. godine. Banke su tada počele da izdaju kredite bazirane samo na kamati targetirajući subprime pozajmljivače, naduvavajući tako balon na tržištu nekretnina, a situacija je dodatno pogoršana istorijski niskim kamatnim stopama. Prevrtljiva praksa davanja ovakvih zajmova dovela je do pljačkaških i drugih opasno neetičkih i nelegalnih pozajmica milionima ljudi, od kojih su mnogi people of colour, koji su morali znati da ne mogu da priušte hipoteke od šest cifara. Da stvari budu gore, Federal Reserve podigle su kamatne stope baš kada su prilagodljive stope visokorizičnih subprime zajmova počele dramatično da rastu. Cene nekretnina, koje su se vinule do neverovatnih visina, počele su da padaju kako se potražnja smanjivala, što je za posledicu imalo sve više i više dužnika koji nisu mogli da otplate svoje naduvane rate za hipoteku. Ovi nesrećni milioni ljudi našli su se u procepu – niti su mogli da prodaju svoju nekretninu, niti su mogli da plaćaju rate. Što je dovelo da krize oduzimanja nekretnina. U međuvremenu, tržište derivata je propalo, pa tako i mnoge kompanije koje su nekada proždirale njihove kase – i neto vrednost njihovih izvršilaca – u slobodnoj kazino ekonomiji. Lehman Brothers su pali prvi. Bio je 15. septembar 2008, divan dan kasnog leta u Beogradu i čista panika na Wall Street-u, barem po onome što sam mogao da vidim i čujem iz Sjedinjenih Država. Međutim, dok su vesti o tome da je FED za 85 milijardi dolara preuzeo AEG (koji je izdao ogroman broj osiguranja, a da nije osigurao svoje rizične investicije) stigle u Beograd naredne večeri, finansijska nesigurnost mogla se osetiti čak i tamo gde sam ja bio. Onda je nastupila bitka za 700 milijardi dolara za kompanije sa Wall Street-a, za koje se smatralo da su „suviše velike da bi propale“, dok su se penzije i druge investicije stotina miliona ljudi širom sveta prećutno smatrale potrošnim. Washington Mutual, Wachovia, i druge banke, velike i male, našle su se usred finansijskog pokolja koji je usledio. Ovo krvoproliće se sada širilo na berze, pošto se Dow Jones Industrial Average, nakon što se vinuo na vrtoglavih 14.000, koliko je iznosio kad je dostigao svoj vrhunac u oktobru 2007, srozao na oko 6.000 do proleća 2009. Poštovani Merrill Lynch bio je prodat banci Bank of America za 50 milijardi dolara, sa sumornim izveštajima i predviđanjima spuštajući tržišta još niže. Pričalo se o kraju ideja slobodnog tržišta Čikaga dok je panika nadolazila.