By Vahid Razavi

Ovo je priča o tome kako su me nepravde koje su mi učenjene od strane tech kompanija bukvalno odvele u ludilo. Ali, ovo je priča i o nečem mnogo većem nego što sam ja. Zločini, nepravde i drugo neetičko ponašanje koje su tech kompanije učinile na individualnom nivou isti su oni zločini koji se dešavaju na globalnom nivou. Ako želimo da sprečimo da se to dešava globalno, svako od nas mora da se suprotstavi tome kao individua. Neki ljudi, čak i neki bliski prijatelji, pokušali su da me odvrate od toga da ispričam ovu priču. Oni su s pravom zabrinuti zbog mogućih posledica koje bi me mogle sustići kao rezultat objavljivanja ove knjige. Kažem s pravom, jer na kraju dana i ja moram da jedem, moram da platim račune. Živim u San Franciscu, a to je jedan od skupljih delova raja na ovom kontinentu! Ali sam odlučio da objavim ovu knjigu i pustim da čipovi padnu gde god. Doveden sam do kraja, kljukan lekovima, diskriminisan, vučen po sudu; izgubio sam poslove, izgubio sam zdravlje, izgubio sam život i bogatstvo, sišao sam s uma – šta još imam da izgubim? Useljenje Božanskog Duha u srca ljudi često ih poziva da rade protiv duha svoga vremena i navodi ih da naslute duh koji je još u stvaranju. U trenutku posvećenosti njima su dati mudrost i hrabrost da se usude na delo koje poziva i rasplamsava nadu koja inspiriše. Nakon što sam odlučio da ispričam svoju priču, sledeća stvar za koju sam morao da se odlučim jeste od kog ću trenutka – od koje godine – započeti ovu knjigu. Jeste, to je moja lična priča, ali kao što sam već rekao, to je i priča koja je mnogo veća od mene samog. Zaticao sam sebe kako sve više razmišljam o ranim devedesetim, o onim naglim danima kada je novopronađena sloboda bila u vazduhu zbog pada Gvozdene zavese i preovlađujućeg osećaja neizbežnog i trajnog trijumfa zapadne liberalne demokratije. Francis Fukuyama je uzvikivao „kraj istorije“, dok je istorija onoga što će uskoro biti prepoznato kao jedno od najvećih izuma svih vremena – interneta – tek trebalo da nastupi. Zapad je bio kao odaja u kojoj su odjekivala samodopadljiva čestitanja sebi samima, oprez je odneo vetar, dok su se od strane nezasitih plutokrata, koje je preminuli veliki George Carlin nazvao „vlasnicima države“, pripremali veliki planovi za zauzimanje i dominaciju globalnim tržištima. Tridesetih godina višestruko odlikovani general United States Marine Corps-a, Smedley Butler, koji se „osvestio“ i shvatio da je rat prevara u kojoj korporacije i super-bogati postaju još bogatiji žrtvujući siromašne i radničku klasu. Butler je napisao i odžao govor koji je nazvao „Rat je prevara“, moćnu poruku u duhu temeljne anti-imperijalističke poslanice Marka Twaina za vreme Špansko-američkog rata generaciju ranije. Butler je napisao da „zastava prati dolar, a vojnici prate zastavu“.1 Ranih devedesetih, kada se raspao Sovjetski Savez sa svojom imperijom, Nemačka se ponovo ujedinila, a Jugoslavija bukvalno balkanizovala, multinacionalne korporacije spustile su se kao lešinari na strvinu sa svojim imperijalnim trupama (i u formi NATO ekspanzionizma i u formi totalnog rata vođenog protiv Jugoslavije) za leđima. Baš kao što su konzervativni političari na jugu SAD-a počeli da stvaraju nov jezik suptilno usmerenih političkih poruka u šezdesetim godinama dvadesetog veka kada otvoreno rasističko obraćanje više nisu bili društveno prihvatljivi, tako je i novi rečnik neophodan za neoliberalni projekat u devedesetim. Tako smo dobili „humanitarne intervencije“, „strukturalna prilagođavanja“ i sve ostale prljave trikove formulisane u novom jeziku kapitalizma. A najsjajnije zvezde na nebu globalnog kapitalizma bile su tech kompanije koje su, kao što ćete uskoro videti, obezbedile mnogo više od kompjutera i softvera. Svoje prve, probne, naivne korake u tech industriji napravio sam devedesetih godina. To je tada, kao što je i sada, industrija kojom dominiraju beli muškarci. Ljudi drugačije boje kože bili su relativno retki, žene još ređe. U to vreme, žene su imale veće šanse na se suoče sa seksizmom, nego da pođu stazom koja vodi ka vrhu Silikonske doline. I bio sam tu ja, u očima mnogih sam još uvek više izledao kao Iranac nego kao Amerikanac, pokušavajući da se probijem u poslu. Ipak nekako – zapravo ne „nekako“, nego je to je bio ozbiljan rad, odlučnost, sreća i još ozbiljnog rada i „uspeo“ sam u industriji. U jednom trenutku skupio sam preko 25 miliona dolara u kapitalu za startap. Tada sam odlučio da pokrenem sopstveni startap. To je bila odluka koja će me odvesti na drugu stranu sveta u neverovatnoj avanturi koja će me promeniti onako kako nikad nisam mogao ni da zamislim.